Pomenusmo juče slučaj službenica PTT i taj me pomen vrati u davnu prošlost, u vreme – mora da financijalni Vujović žali za njim – kada se znao svaki red i kada su poštanske činovnice dobro znale ko je ko u Srbiji. Pogađate, pretpostavljam, da se to odnosi na SFRJotov vakat. Da li bi se, pitam se, da se u nekoj pošti pojavio ondašnji svemoćni rendžer, Petar Stambolić, poštanska činovnica odvažila da mu zatraži ličnu kartu. Ma jok, ma kakvi! Isplatila bi mu traženu sumu, ako treba i iz svog džepa. Ali, sa druge strane, smeo bih se zakleti da je Stambolić uvek imao ličnu kartu pri sebi i da ju je – ako je uopšte ulazio u poštu ili u banku – dobrovoljno davao na uvid.
Što opet ni za jotu nije umanjivalo strahopoštovanje koje je srpski narod i senat osećao prema „visokim rukovodiocima“. Evo, recimo, jednog primera iz mog detinjstva. Dolažahu u Užice nekim poslom neki visoki srpski rukovodioci, ne naročito visoki jer ne beše zavedeno vanredno stanje, ali ipak dovoljno visoki da se podigne Udbina borbena gotovost. Potrevilo se da je u inkriminisano vreme moja malenkost sa drugarima igrala fudbal na utrini pod takozvanim Dovarjem, na udaljenosti od najmanje petsto-šesto metara od Carigradskog druma, kojim je kolona rukovodilačkih automobila trebala da promine. Nije to promaklo nedremanoj pažnji dežurnih operativaca. I ne samo da nije promaklo, nego je tu, na licu mesta, pala odluka da se nekontrolisanom igranju fudbala stane na put…
Šta da vam pričam! Eto ti ga operativac, munjevito se spušta niz obalu, povremeno guzicom drlja, ustaje, otresa prašinu i počinje (figurativno, naravno) da čupa kosu. „Pa da li ste vi normalni“ – viče iskreno osupnut niskom političkom svešću desetogodišnjaka – „vrh Srbije dolazi, a vi 'igrate lopte'. Marš odavde!“
I mi – šta ćemo, kud ćemo, sila Boga ne moli – odmarširamo sa igrališta presrećni što nam operativac nije nacionalizovao loptu; streljanja su se, Bogu hvala, u to doba već bila proredila.
Nije, međutim, od tada prošlo mnogo vremena, a nešto se dramatično promenilo u srpskom podaničkom biću, nešto o čemu bi onaj bečki doktor mogao reći mnogo više od mene. Ukratko – do juče lepo vaspitani narod počeo je javno da ruži društveno političke radnike, da ih – u ekstremnim slučajevima – gađa jajima, paradajzom i starim cipelama i čak se – kao što smo juče apsolvirali – usuđuje da ih ne prepoznaje. Da li to znači da se narod pokvario? Ne, uopšte ne! Narod je ostao manje-više isti. Političari su se pokvarili. Izabrali su put kojim se lakše ide. Umesto da vladaju jačanjem zakonitosti i proceduralnosti, dosetili su se da im je lakše da to čine laskajući, povlađujući i uvlačeći se u dupe „mnogosradalnom“ narodu. Sledstveno su dobili ono što su zaslužili. Neka budu presrećni ako im pare budu isplaćivane i uz ličnu kartu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
