Svašta se, čestnejši publikume, izdešavalo dok je prethodne sedmice išao serijal Gorki list. Džumbus u Ukrajini! Eskalacija kretenizma na domaćoj predizbornoj sceni! Pad atinskog otpravnika poslova! Stanijino pojavljivanje na TV u toples haljini. I pročaja! Šta da vam pričam? Čuda i pokore. A ostadoh vam dužan subotnji kulturni dodatak. Sad ću to da vam nadoknadim. Tema naše današnje kolumne je drugi deo „Montevidea“.
Iako su neprejebivi komentatori još onomad provalili Bjelin i moj dil – to jest da mu ja kolumnom namičem gledaoce, a da on meni plaća proviziju – Bjelogrlić se izložio riziku optužbe za sukob interesa, pa me je pozvao na premijeru, ja se bejah nameračio da idem, ali nešto iskrsnu, pa ne mogoh, što se, na kraju, pokazalo kao pun pogodak. Nije red pojaviti se na premijeri sa kesom kokica i flašicom vode jana – elita bi se onoliko ibretila zbog kokica, a Đole Vukadinović zbog hrvatske vode – a ja upravo tako volim da gledam filmove, na popodnevnim projekcijama, sa kokicama i dečurlijom.
Moram priznati da mi je pre početka filma strepnja bila veća od nade jer, znate kako to ide u svetu filma, takozvani nastavci retko kad ponove uspeh – nazovimo ga – arhifilma. Meni se pak učinilo – ne znam šta je rekla stručna kritika – da je drugi deo čak i bolji od prvog. Tajna uspeha oba „Montevidea“ sakrivena je u jednostavnoj formuli – treba se držati priče, a filozofije, sociologije i previranja sa „umetnošću“ kloniti kao đavo od krsta. Kada se stvari postave tako, onda je posao olakšan i glumcima kojima je – ma koliko nadareni bili – nemoguće da odigraju uloge weltgeista ili dijalektičkog materijalizma. Pa kada se tome doda i solidna produkcija, što će reći dobri kostimi i sve ostalo potrebno za uverljivost – uspeh i dobar gledalački provod ne mogu izostati.
Može biti da je živahnosti drugog dela „Montevidea“ doprinelo i mesto radnje – simpatična, predratna, latinoamerička državica Urugvaj, koja – bar na filmu i uprkos tome što je katolička – povremeno neodoljivo podseća na Srbiju. Potkupljivi carinici, osioni policaji, mahniti navijači, cice koje vole fudbalere – podseća li vas to na neko mesto, cenjeni publikume. Komendiju na stranu. Sledi ocena. Filmovi se, uobičajilo se to, ocenjuju zvezdicama, ali ja imam drugi aršin, ja ih rangiram po broju cigareta koje, privučen filmskim zbitijima, nisam popušio jer nisam primetio da mi se puši. Dakle ovako: „Montevideo“ – osam marlbora. Ima tu još jedna stvar koju želim da vam poverim. Kada je u polufinalu onaj drljavi kadija počeo otvoreno da sudi u korist domaćina, u meni se najednom probudi zapreteni navijač. Poskočih, ljudi moji, na sedištu, krv mi udari u glavu, dođe mi da dreknem – sudija, vidi ti se … – ali se setih da okole sede deca, pa se uzdržah.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
