Nekad i sad

Sve me je ovo vratilo u podaleku prošlost, u doba SFRJota, u kojoj su isto tako redovno održavani kojekakvi izbori. Na koje ja – više iz apsolutne nezainteresovanosti i lenjosti nego iz nekakvih antisocijalističkih pobuda – ni jedan jedini put nisam izašao. A ipak sam redovno glasao. Kako? E, to ću sad da vi ispričam.

Moja pokojna majka, Bog da joj dušu prosti, beše veliki legalista. Kao pravoslavna hrišćanka, smatrala je da je svaka vlast od Boga (i ja smatram da je to tako, s tim što držim da su ovdašnje vlasti božija kazna) i da se država mora poštovati. U tom smislu moja je majka o izborima uredno odlazila na biračko mesto u MZ Krčagovo i – budući da me nikako nije mogla ubediti da joj se i ja pridružim u državopokloničkom ritualu – redovno glasala i u moje ime. To je, mlađi cenjeni publikume, u rečeno doba bilo uobičajena praksa! Šta, more, u ono vreme! Tako se po zabitijim naseljima glasalo i za vreme Miloševića, a podozrevam da se ponegde glasa i dan-danas. Ko zna, najozbiljnijim je tonom govorila moja majka, jednoga dana kada bude trebalo da se zaposliš, mogu ti prebaciti da nisi glasao, što je moglo da znači – ovo sada govorim ja – da sam nenarodni elemenat i kao takav moralno-politički nepodoban za bilo kakav ozbiljniji posao.

Za koga je to glasala moja mati? Pojma, žena, nije imala. Na povratku sa glasanja, ja bih je, rđa kakav sam, znao šeretski priupitati: Je li, mama, za koga smo danas glasali? Kakav nam je kandidat? Valja li čemu? Kako za koga? Ibretila se moja Dobrila, kojoj smisao za humor nije bila jača strana. Pa za prvog na listi. Ne bi ga tu stavljali da ga neće i da nije najbolji. Taj prvi sa liste ipak nije bio jedan jedini. Ono jeste, vlastima je bilo svejedno koga će kandidata izabrati sirotinja raja, ali su se vlasti ipak trudile da stvore privid izbora. DS se nije potrudila da to učini. Neću da ih kritikujem, znam ja naše domete, nego, ko velim, sve je to moglo obaviti nekoliko majki. Čisto da ljudi ne dangube i da se ne izlažu trošku.