Intuicija mi je došaptavala da će Svetsko prvenstvo u fudbalu javnu atmosferu u Srbiji podići do belog usijanja – kažem „javnu“, zato što je ona svakodnevna, realna, utonula u debelu žabokrečinu stravično mrtvilo – i da će na kraju dovesti do famoznih srpskih podela.
Intuicija mi je, kao i u većini slučajeva, bila u pravu. Nakon što su naše fudbaldžije – sa jedne strane zastrašene pritiskom sa Visokog mesta, a sa druge indisponirane albanskim orlovima na kopačkama švajcarskih reprezentativaca – neslavno završile takmičenje, sve srpske nade, uključujući i Visoku, prebačene su na reprezentaciju Rusije, da bi stvar kulminirala kada se zbornaja komanda u četvrtfinalu sukobila sa reprezentacijom naše dindušmanke Hrvatske.
Stvar se, dakle, beše toliko „usložnjila“ , da se i moja malenkost, koja inače ne mari za sport uopšte, a pogotovo ne za fudbal, namestila pred televizor da pogleda tekmu. I uopšte nisam zažalio zbog toga, doduše manje zbog dobre igre, napetih produžetaka i – na kraju – penala, koliko zbog sirotinjske utehe koju mi je priuštila hrvatska prezidentica Kolinda.
Možda se pitate – kako me je to Kolinda utešila i kakva je, zapravo, bila ta uteha. Evo kakva. Nisam, naime, mogao verovati svojim očima, kada sam u jednom trenutku u VIP loži, tik pored elegantnog Medvedeva, ugledao hrvatsku prezidenticu odevenu u arlekinsko odelo, to jest u crvene pantalone i majicu sa šahovnicom, što je outfit koji je uveliko nadmašio, inače grandiozni, navijački kičeraj naših državnika-navijača, što amatera, što profesionalaca, nadam se da naslućujete šta sam hteo da kažem.
Kao i ko zna koliko puta pre toga – u stvari kao i uvek – nacionalno jedinstvo u besmislu nije postignuto, pa se u zemlji Srbiji našao zastrašujući broj izroda koji su se odlučili da navijaju za Hrvatsku – među njima i popriličan broj takozvanih javnih ličnosti – i ne samo što su se drznuli, nego su otišli i korak dalje i javno, preko društvenih mreža, srpskom narodu i senatu sasuli (možda nije preterano reći i „pljunuli“) u lice da su njihove sportske simpatije na strani Hrvatske.
Da je Rusija počem pobedila, stvar bi nekako legla, ali budući da je „zbornaja“ pretrpela (tesan) poraz, usledio je žestoko društvenomrežni amok. Čak je i Novak Đoković – Đole nacionale, kome se omaklo da izjavi da će navijati za Hrvatsku – dojučerašnja, dakle, srpska uzdanica, napušen, ispičkaran i izvređan na Fejsbuku i po blogovima, a kako su prošle sitne ribe pljuckavice, o tome je bolje i ne razmišljati.
Ali ako nam ne ide u sportu, bar nam ide u kulturi i ne samo da ide, nego ide i ispred vremena, pa je u tom smislu Opština Čačak (i neke druge, kako naknadno saznadoh) odrešila kesu i – na neviđeno – kupila ulaznice (u vrednosti od milion dinara) za još uvek nezavršeni film Laze Ristovskog, zovomi „Most kralja Petra“, ako se ne varam. Možda su opština Čačak (i druge nestrpljive opštine) ovako računale: bolje da damo na mostu nego na ćupriji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
