Ljudi moji, ne znam više šta da mislim o Dačiću! Biće da nisam u stanju da mojim pečalnim umom obuhvatim dimenzije te renesansne ličnosti. Jedan dan, recimo, Ivica govori kao ratoborni zapovednik Crvenih beretki, pa kaže da bi – samo da je rat – on rado koknuo Tačija (doduše ostavlja mogućnost da u tom ratu i Tači kokne njega), drugi dan, opet, rezonuje kao Bizmark. Evo, kad ono bi, Njegova svetost patrijarh Irinej je, saslužujući svojoj desnoj srpskoj ruci, doktoru Sahibiji, izjavio da mi, je li, cenimo i poštujemo Evropu, ali da u Evropu nećemo bez našeg Kosova i naše tradicije, nego ćemo radije živeti bedno, kao što smo to činili pre petsto godina. Na to ga je Dačić na licu podsetio da je Kosovo već „oteto“ i da nam neće biti vraćeno sve i da poslušamo Njegovu svetost.
Da sam se počem našao u blizini dvaju velikih sinova našeg naroda, došapnuo bih Dačiću da patrijarhu kaže još i ovo: Kada bi vi, Vaša svetosti, Vaša braća mitropoliti i episkopi i monahinje i monasi (čast izuzecima) živeli kao što su monasi živeli pre petsto godina (i kako bi i dan-danas trebalo da žive, jer se u tipicima od tada ništa nije promenilo), može biti da nam Evropa ne bi ni bila potrebna. Pomenuti, međutim, vrlo često žive u upadljivom luksuzu, skloni su slavoljublju i srebroljublju, ne drži ih mesto, nisu u stanju da obuzdaju jezik, da ne zalazim sada u sitna i golicava crevca, to prepuštam pravoslavnim tabloidima.
Toliko o monaškim zakonopravilima. Ali imam i teoloških zamerki. Iz patriotskih govorancija Njegove svetosti i braće mu arhijereja, već poodavno se, između redova, može izvući zaključak da je Gospod Bog abdicirao i prepustio upravljanje svetom nekom novom, zlom antisrpskom demijurgu koji je podigao presto u Briselu i Vašingtonu. „Sastradavanje“ sa narodom je nesumnjivo vrlina, ali kako ono piše u Bibliji: Bogu treba više ugađati nego ljudima.
Idemo dalje. Krajnje je, ako ništa drugo, a ono neukusno, da jedan monah, i to u društvu profesionalnih i dobro plaćenih, laičkih ( bezbožnih pride) narikača, leleče nad „neprebolnim patnjama“ i „dubokim narodnim ranama“, kao da nije zapisano da ćemo tek preko mnogih muka steći Carstvo nebesko. Da li – da rečemo – sve ovo što sam naveo znači da Njegova svetost smatra da se bilo šta na ovom svetu može dogoditi mimo Božijeg proviđenja i bez Božijeg dopuštenja? Ili, pak, drži da se Bog ispizmio na Srbiju, pa nam šalje nezaslužene patnje i svako malo čini nepravdu. Čuste li vi ikad, braćo i sestre, da je neki patrijarh ili neki episkop javno rekao Srbima: Pokajte se! Ispravite svoje puteve! Ja, jok!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
