O lepinjama i železničarima

Pročula se ta lepinja daleko izvan užičkog atara, činjeni su dirljivi pokušaji da se kopira i u drugim varošima. Ali – ćorak. Ni prići. Samo pravi gorušicu. Ko hoće da proba pravu stvar mora potegnuti u Užice.

Pa dobro, u čemu je tajna užičke lepinje sa sve? To je pomalo filozofsko pitanje, a videćete i zašto. Za razliku od ostalih lepinja naše zemlje ponosne – koje je ispravnije zvati malim (gnjecavim) pogačama – užička lepinja je sačuvala svoje turske korene, što će reći – sastoji se isključivo od kore i homeopatskih tragova takozvane „sredine“. Takva lepinja je više posuda nego jelo. Eto i njene filozofske dimenzije: stvar je u praznini, odsustvu. Ne možeš „sve“ nagurati u nešto što je već puno ko oko.

Druga bitna stvar je – vuruna na drva. Treći, ne manje bitan, momenat je kajmak, a znamo da nema boljeg od užičkog. Četvrta – možda i najbitnija – stvar je pretop od jagnjećeg pečenja, pomešan sa vodom u razmeri koja je strogo čuvana poslovna tajna. E sad, ako vam je sve navedeno pri ruci, možete pristupiti spremanju ovog, u suštini vrlo jednostavnog jela. Dakle ovako: lepinju rasečete po horizontali, namažete je kajmakom, u kajmak razbijete jedno jaje, pa smesu dobro promešate i sve to gurnete u vurunu. Ne trčite pred rudu. Pretop dolazi na kraju. Lepinja se pretopom preliva kada je sve gotovo. A brzo bude gotovo.

U Užicu se vaktile lepinja sa sve mogla pojesti na tri mesta, a kako danas stoji stvar, to ne znam. Idući od Turice prema Dovarju, ovim redom – kod Luke, kod Šuljage i u Guduriću kod pijaca (ne – pijace). Gde je bila najbolja? Ko će ga znati? Finese su pitanju. Ali i radno vreme. Kod Luke i Šuljage ćepenak se otvarao već oko jedan posle ponoći, a u Guduriću, koji je bio OOUR, tek oko pet izjutra. I šta da vam pričam. Nije sve bilo u ždranju. Okupi se tu ekipa, padne tu zajebancija, svašta se pred pekarama moglo čuti. Ja sam recimo upamtio žalobni monolog mog komšije, železničara u penziji koji se rano uključio u napredni pokret, ali je doživeo peh da mu penzija bude mala. Sve mu bilo skupo! I lepinja sa sve. Eto, reče komšija jedne zgode, više za sebe, pre rata kilo pečenja i litar vina bilo dinar. Ja se najedem, napijem, pa izađem na ulicu i viknem – dole kralj! Naravoučenije je prepustio našoj imaginaciji. Tek sada, posle trideset i kusur godina, shvatam da sam u stvari i ja železničar u penziji. I ja bih tako u slast smazao lepinju sa sve, pa guzeljajući kući u Krčagovo – da sanjam o višepartijskom sistemu i slobodnim izborima – (polutiho) pevušio „Oj, Tito, Titice, popušiš nam kitice“.