Objektivnost i nasilje

Pre mnogo, mnogo godina kritičari su spočitnuli Hegelu da tokovi nemačke stvarnosti odstupaju od njegovih teorija, a G.V.F. im je mirno odgovorio: „Tim gore po nemačku stvarnost“. E, sad, treba imati snažnu imaginaciju pa zamisliti koliko je crnje i gore po našu stvarnost što nikada nije imala nikakvu upotrebljivu teoriju, nikakvu stvarnu projekciju nacionalnog smisla. Od stvaranja moderne Srbije naovamo, državna se ideologija svodila isključivo na psudometafiziku „oslobađanja“ i „okupljanja“. Pri tom se ono malo matice Serbije suštinski nikada nije oslobodilo niti okupilo, a jo manje konstituisalo kao zajednica slobodnih ličnosti. U jednom momentu, za Đinđićevog života, učinilo se da smo na putu oslobađanja od tribalnih matrica, a onda je ponovo sve pokrila žabokrečina inercije. Ali ovoga puta inercija je navukla obrazinu demokratske proceduralnosti i političke korektnosti. Nekima se to priviđa kao napredak, ali ja uveravam cenjeni publikum da odsutsvo otvorene poličke nasilnosti proizilazi iz povećanja društvene entropije. Okamanjeni sistem, jednostavno, više nema snage za nasilje. Čak ni prema pojavama prema kojima nasilje treba da bude usmereno. To uopšte ne znači da zainteresovanih za nasilje nema. Intuitivno osećajući nemoć i fiktivnost sistema, stvar u svoje ruke preuzimaju najiskorenjeniji delovi društva: kriminalci, siledžije i najobičnije barabe.

U ambijentu sveopšteg besmisla nasilje i kriminal nikada ne mogu biti stavljeni pod kontrolu. Zaludne su sve policijske „akcije“, zaludne su sve objave rata kriminalu, iz prostog razloga što „akcijaši“ i „pozivari“ nemaju nikakvu alternativu postojećem besporetku, a to je, virtualno svima, jasno kao dan. Poput političkih stranaka, kriminalne grupe se jednostavno smenjuju na paralelnoj „vlasti“. Paradoksalno je da je ideju o svetom pravu države na nasilje najbolje shvatio onaj ko u (veoma žestokoj konkurenciji) ima najmanje pojma o smislu države – fiškal Koštunica. Kilav, kakav je, ipak je učinio pažnje vredne pokušaje da u sve segmente društva upumpa svoju nepostojeću ideologiju. Jedno društvo nije u stanju da funkcioniše bez strogo definisanih kulturnih i vrednosnih sistema. Dotle je Fiškalu stvar bila jasna. A onda je po običaju zabrljao. Ili je onomad prespavao predavanje. Ono što je trebalo definisati, uobličiti, kultivisati – Srbiju i Srbe – on je postavio kao definisanost, uobličenje i kultivisanost. Apsolutizovao, doktor, relativno, a to je – opet pomenimo Hegela – rezultiralo relativizacijom apsolutnih vrednosti i završilo u haosu u kome živimo. Tužna je činjenica da i dvadeset godina posle navodnog pada komunizma još uvek tumaramo urušenim lavirintom komunističke ideologije koja je suštinu ljudskog bitisanja srozala na razmenu dobara i materija. Demokratska stranka, od koje se puno očekivalo, nastavlja utabanim putem disolucije. Budući demokratičnija od DSS-a, čak i ne pokušava da nametne nekakav svoj sistem vrednosti, a ruku na srce, izuzimajući oveštalu frazeologiju, ona ga i nema. Ostali ga imaju još manje. Kako ono, da parafraziram, reče Hegel: „Sloboda sama po sebi nije ništa. Ali težiti slobodi, oslobađati se – to je sve.“ Nije G.V.F. govorio o „oslobađanju“ teritorija.