Proteklih dana smo ustanovili da sa velikim optimizmom možemo gledati na budućnost srpske bede (svih boja), danas ćemo pokušati da proniknemo u pravce razvoja političkog sistema manipulisanja duhovnom i materijalnom bedom, koji je u Srbiji, sa kratkotrajnim prekidima jedva vrednim pomena, na snazi od njenog nastanka.
E pa da vidimo! Kako stvari „na terenu“ stoje, taj sistem je poduboko zašao u svoju terminalnu fazu, ali nemojte se po ovdašnjem beslovesnom običaju veseliti i udarati šapicama u grudi, a još manje u tome gledajte neku svoju šansu, sistem se neće raspasti zahvaljujući „unutrašnjim“ slabostima – ma idi, beži, pa te su slabosti njegova snaga – a pogotovo ne zahvaljujući promišljenom delovanju „demokratskih snaga“. Ma jok! Sve će ubrzo otići u 3LPM isključivo zahvaljujući zakonu prirode koji je mudrost „našeg naroda“ sažela u poslovicu: „Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“.
E sad, kada bi Srbi (svih boja) uvažavali zakone, bar one prirodne, dokonali bi da je ekspanzija apsolutne političke moći utemeljene na nemoći, siromaštvu, apatiji i podmićivanju – što je vlažni san i mračna java srpskih vladara svih boja – garancija perpetuacije nemoći, siromaštva, apatije i korupcije, ali i usporena eksplozija koja na duže staze postiže isti efekat kao neutronska bomba u jednom trenutku, a to će reći – uništava sve osim mostova, građevina, BIA-e i policije.
Sve je to proisteklo iz epske zablude ponosno uzdignute u rang zvanične državne doktrine – da „Srbi dobijaju u ratu, a da gube u miru“, koja je srpskim vladarima (svih boja) bacala dva keca na desetku jer su, kad bi negde uzajmili pare pa poveli rat, srpskom narodu i senatu mogli da kažu – šta hoćete, vidite li da dobijamo u ratu – a da posle rata, kada se srpski narod i senat nađe u dubokim govnima, trogatelno zakukaju – avaj, tako je to, šta da se radi, zna se da mi, Srbi, gubimo u miru.
Da ne bismo ponovo „izgubili u miru“ (kao što bezbeli hoćemo) evo malo militarne računice. Ako je verovati Wikipediji (i mojoj matematici), država Srbija je (u svojim raznoraznim alotropskim modifikacijama) počev od srpsko-turskih ratova (1875-1878), preko balkanskih i svetskih zaključno sa kosovskim (1999) – ne računajući unutarsrpske pokolje – u ratnim stanjima provela nekih osamnaest (i brojem – 18) godina, pa se pitam šta su srpski vladari i srpski narod i senat radili u podugačkim međuvremenima, osim što su saborno naricali nad bitkama izgubljenim u miru i gložili se oko brašna i zejtina. Zato se nemojte čuditi ako vas – kad se sruši OVO – pa dođe ONO, ONO povede u novi rat. Čisto da nešto dobijemo. Srećna vam izborna tišina, junaci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
