Ovo i ono

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Jedini lek da se ne gubi u miru jeste da se uvek bude u ratu.

2. Ratovi su okoncavani mirom. Drugi svetski je ipak doneo – slobodu.

3. Bas veliš: „Srbi dobijaju u ratu, a da gube u miru“
   Dobrog našeg upokojenog Dobrice načelo.
   Ovde ti je dijalektika dobra ali na žalost logika loša.
   Zanji rat onaj što ga ti navede od 1992 do 1999 nismo dobili več izgumili.
   Doduše nije nam zameriti je smo ratovali sa cijlelijem svjetom i pokazali nabesku usmerenost..
   Pa tako iz tvog načelnog stava sledi da ono što smo u ratu izgibili sada ćemo u miru dobiti °-°

   1. Mi u pomenutzom ratu nismo (zvanično) uopšte učestvovali. Izgubili smo ga (po običaju) u miru.

4. Kako si krenuo Base, jos ces ustvrditi da smo mi ratove izazivali (ili saucestvovali u njihovom izazivanju), nasuprot uvrezenom misljenju da su nam nametnuti.

5. Danas je baš čudan danas. Podfamozni džandar skroz zavrnuo slavinu tako da su komentari presušili.

   1. Postizborna ćutnja?

6. Isto bi mogli da se pitamo sta su srpski knjizevnici, kao deo naroda, uradili za 120 godina mira (pocevsi od 1875 godine do danas) osim sto su se glozili oko toga ko ce dobiti NIN-ovu nagradu, fotelju u Sluzbenom glasniku, clanstvo u SANU, I kao klimaks vlaznog sanka, ambasadorsko mesto na nekoj egzoticnoj destinaciji. I nemojte misliti da ce se desiti nesto spektakularno promenom clanova NIN-ovog zirija, ili smenom Tivanke, izborom novog predsednika SANU ili odlaskom sa funkcije tekuceg sefa diplomatije. I dalje ce se pisci opljuvavati medjusobno, i kukace kako im grandiozna dela ostase nenapisana jer su morali da se politicki angazuju ili da prezivljavaju pisuci kolumne po novinama jer prosta srpska biomasa nije knjizevno-stilski dovoljno rafinirana da prepozna nove vrednosti koje oni nude. U tom smislu, cenim da bi potencijalnu neutronku prezivelo I nekoliko poslenika pisane reci, kao sto su prezivljavali i ranije kataklizme, a sve na radost drugova iz BIA i policije.
   Citiranu recenicu o Srbima koji dobijaju u ratu pa gube u miru je Dobrica Cosic izgovorio u trenucima rezignacije, onim retkim trenucima kada je izgubio veru da pisanom recju i delom moze uciniti neko dobro za svoj narod, narod po prirodi glup i lenj, i sve sto uz to ide, ali jedini narod kome pripada. I sa tih par reci je rekao sve ono sto volumenozni Basara pokusava mesecima da kaze i dokaze, ali uz jednu neskrivenu dozu likovanja sto je, a cinjenice to nazalost govore, u pravu. I na kraju nesto o poruci koju nam Basara salje na kraju svog teksta. Nedvosmisleno, u doba izborne cutnje, Basara poziva svoje citaoce (odabrano drustvo autosovinista, autonihilista, a po nivou pismenosti rekla bih i autobravara, komada dvaes’, tries’) da glasaju za OVO. E, pa srecno vam osvescivanje, pacenici. P.S. ONO sto je Basara preporucio je osvojilo izbore. Da li ce OVO ispostovati OVAJ gest podrske?