Para vrti gde crven ban neće

U prvi mah pomislih – beše oko 11 AM – da su u toku vesti, ali posle nekoliko pređenih kilometara, dokonah da je u pitanju nešto mnogo duže, sudbonosnije, mnogo ozbiljnije, mnogo istorijskije, neko „obraćanje naciji“, pa potaknuti onim bajatim vicom prebacih radio na Beograd 2, čisto da proverim da li ću čuti audio-policaja koji preteći govori: „Ne slušaš Beograd 1, a bando?“

Ne bi, međutim, tamo radio policaja – što ne znači da ga skorih dana neće biti – pa se vratih na Beograd 1 da saslušam vrhovnu lamentaciju nad žalobnim stanjem srpskog nataliteta i proročanstvo o skorom nestanku Srba, sve to dokumentovano omiljenom El Supremovom alatkom – statistikom.

Stvar, dakle, krajnje ozbiljna, ali demon sprdačine mi ne dade mira, pa pokušah da zamislim na kakvoj li se žeravici peku radiobeogradski ton majstori u ( poprilično osnovanom) strahu od mogućnosti da se apsolutnoj sluhistkinji, gđici Zekić, učini da je Visoki Glas smanjen za dva decibela. Nije to bio kraj mojim vragolijama, dibidus neprimerenim tragici trenutka, pa zamislih (vizualizovah) Vulina kako sa pištoljem uperenim u slepoočnicu tonca strogo kontroliše visoku čujnost.

Ni tu ne bi bio kraj mojim zajebancijama, ali karakteri nezadrživo cure, pa je krajnje vreme da se uozbiljim i pređem na stvar. El Supremo je, dakle, srpskom narodu i senatu strpljivo podastirao uporednu statistiku o natalitetu i mortalitetu u srpskim i albanskim kasabama, na osnovu koje je narod i senat trebalo da izvuče zaključak da Albanci rastu, podmlađuju se i cvetaju, dočim se mi, Srbi, smanjujemo, venemo i starimo i da ćemo se – ako on ne naredi drugačije, a hoće – tamo negde 2060 prepoloviti, a potom nestati sa lica sveta.

Nije baš sve u El Supremovom solilokviju bilo prazna priča i nije baš sve bilo popločavanje puta ka postizanju „kompromisnog sporazuma“, bilo je tu i dobrih i tačnih zapažanja, bilo je tu i istorijskih pomaka, poput priznanja da nam za niskost nataliteta nisu krivi usual suspectsi, nego mi sami, ali El Supremo ne bi bio El Supremo kada u mehove novih uvida ne bi nasuo vino stare političke prakse seljačkog makijavelizma, koju je „naš narod“ sažeto definisao poslovicom – para vrti gde burgija neće. Evo tog visokog plana. Država Srbija će za svako prvo novorođenče, isplaćivati 100.000 RSD, svako drugorođenče će dobijati mesečnu potporu i od 10.000, a trećerođenče celih 18.000 evra i to u toku deset godina. Hoće li to podići natalitet? Ma jok. Ma ni za promil. Tvrd vam stojim. Zato što natalitet ne zavisi od visoke zabrinutosti i političke volje, nego je regulisan zakonima prirodnog determinizma, koji nesumljivo vlada nad onima koji misle da im niko ne može ništa jer su jači od sudbine.