Posle rata ponovo je tu i tamo bilo sporadičnih streljanja, ali mnogo manje – reče Stojković ne bez rezigniranosti u glasu – i što je najgore, dodade, nisu bila javna niti obavezna za srednjoškolce.
Nekadašnji polet beše splasnuo, streljanja su postala izuzetak, ne pravilo već su bila passe i u Francuskoj, u koju sam odmah po završetku Likovne akademije otišao u potrazi za svetskom slavom da bih na kraju našao đavola.
Ako ni zbog čega drugog, reče Stojković, zbog te bogoprotivne žudnje za slavom za moje me je dobro trebalo najmanje triput streljati i overiti hicem u potiljak, za svaki slučaj, reče Stojković, avaj, sve sam šanse bio prokockao, osim nešto malo u SSSR-u i (nešto više) u Podsaharskoj Africi, streljanja više nigde nije bilo, beše nastupilo mračno doba masovnih fascinacija nordijskim tam tam ritmovima, drogiranim flower-power bulažnjenjima, američkom likovnom ciganijom, kultovima cunilingusa i felatia, mini suknjama i elitnim pariskim profuknjačama koje su uspešnije nego deset uzastopnih streljanja, usmrćivale, ne samo organizme, nego i duše, pričali smo već o tome, nemojmo se ponavljati, jeste da Eros i Thanatos idu ruku podruku, ali vratimo se mi na streljanja, tu smo kao kod kuće.
Kad god se, kažem, prisetim tih masovnih egzekucija, te donebesne kuknjave, tih zapomaganja i leleka osuđenih na samrt, tih potoka krvi i gejzira prosutih mozgova, tog radosnog klicanja onih koji su imali (prividnu) sreću da se (privremeno) nađu u streljačkom stroju ili bar na bezbednoj strani streljanja, u publici, kad god se, kažem, kaza Stojković, toga prisetim, gorko zažalim što sam prestao da slikam, trebalo je to da naslikam (po sećanju) dok sam još slikao, zažalim takođe što sam i dok sam slikao slikao, tačnije malao, najtačnije – štancovao, isključivo tričarije u trendu koje sam po skupe pare prodavao judeomasonskim galeristima i tako umetničkom prostitucijom podmirivao dugove u koje sam zapadao zbog navučenosti na elitne prostitutke, zbog nezajažljivosti dupeta, da ne okolišim. Precrtaj zbog nezajažljivosti dupeta, napiši zato sam dupetom i slikao, reče potom Stojković, da bi odmah potom rekao da mu tokom tih streljanja obaveznih za sve najodvratnija nisu bila sama streljanja, nego niske grane na koje behu spala.
U boljim vremenima, reče Stojković, u činu streljanja beše nečeg apolonijskog, baroknog, antički tragičnog, gospodstvenog – nepotrebno precrtati – odisala su ta streljanja estetski besprekornim patosom, seti se samo Goyinog platna 3. maj 1808, stavi ruku na srce, porazmisli, pa reci ko u takvom ambijentu, pred štafelajem takvog jednog majstora ne bi poželeo da bude streljan ili bar da strelja, sasvim svejedno, dobro, de, ne baš svejedno, ispravi se Stojković, ali gotovo svejedno.
Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog novog romana „Mikrofonija“, koji će izaći do kraja godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
