Peti element (7)

Andrića je, uostalom, i tehnički bilo nemoguće streljati. Kako uopšte – zapita se Stojković – nanišaniti osobu koja je uvek izvan dometa i koja je nišaneći nešto drugo i neprestano nešto mašeći uvek pogađala strogi centar svake unosne mete.

Andrić to nije ni krio. Kako god da postupi – reče mi jednom prilikom (i rečeno odmah zapisa u Crnu svesku) – čovek postupa pogrešno, šta god da cilja, promaši cilj, ali – obratite Stojkoviću pažnju na tananost dijalektike promašaja – ono što čovek pogodi kad promaši, nikada ne bi pogodio da ga nišani, koliko god, naime, promašivali, ipak uvek nešto pogodimo, zahvaljujući strpljenju, krpežu i trpežu. Ima li bolje dijagnoze sistemske bolesti zvane Andrić, koja je istovremeno i jedini lek za tu boljku, reče Stojković, otvori bocu probranog vina Romanée Conti Grand Cru iz 1957 (koju je čuvao za predsmrtni čas) pa nam nali po 1,3 dl u okrnjene šolje za čaj. Nisam tokom tih mračnih dana naprosto znao šta da mislim, toliko mi je negativitet bio negativan.

U svom negativitetu – urgrundu da tako kažem – Andrić nikada nije bio ono što je zahvaljujući snazi volje i lakovernosti okoline vrlo uverljivo bio u spoljašnjosti od koje se neprestano sklanjao. Nigde on nije bio u totalitetu, zato je svima nedostajao, u svemu je bio samo partikularno, zato nikome nije dosadio, puklo mi je to pred očima u tokom jednog od mojih negativiteta, objasni Stojković drhtavim glasom, ali glasom (kao u SF filmu Terminator ) Andrićevim, ne svojim – a onda (svojim glasom) reče da Andrić, naravno, u zvaničnoj verziji i na pozitivu za sva vremena ostaje onakav kakav je opisan u dispozitivu i – sekundardno – u Politikinim feljtonima. U pozitivitetima sam se, reče Stojković potom, mogao zakleti da je Andrić napisao apsolutno sve rečenice srpske književnosti vredne zapisivanja – a takve se na prste mogu nabrojati – u negativitetima s am pak mislio ( i to ne bez osnova) da nije napisao ni jednu. Imao sam obilje dokaza i za jedno i za drugo mišljenje.