… nikakvih puškaranja, čak ni kafanskih tuča – to je poštovala i nemačka Komanda za jugoistok – eto, uzgred, zašto je Andrić, sa terase svog brloga u Prizrenskoj mogao hladnokrvno posmatrati kako se po ostatku prestonice rasprskavaju razorne bombe, masovno ubijajući muškarce, žene i decu koje Đilas još nije stigao da postrelja, nadoknadiće on to kasnije, dometnu Stojković, čim preko Užica, Zlatibora, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i tri lepe pizde materine, umaršira u Beograd.

Avaj, Andrić je u svakom trenutku bio najmanje 200 km daleko od najbližeg streljanja i Đilasa, koji se od streljanja nije odmicao, (iako se Đilasu već polako taktički približavao), i sve se više i više udaljavao kako su se užička streljanja zahuktavala, a baš su se bila zahuktala, mada su u jednom trenutku počela gubiti na popularnosti.

Dohvati, molim te sa police, Simovićevu knjigu br 21, nađi stranu 377, red 14 -17, pa pročitaj šta je Simović – takođe svedok događaja, iako premlad da bi javno prisustvovao streljanjima – napisao šta je Đilas, post festum, napisao o padu ubilačkog rejtinga. Nemadoh kud. Dohvatih sa police Simovićevu knjigu br 21, nađoh stranu 377 , pročitah – Đilas će kasnije pisati kako je počeo da primećuje sve bojažljivije, sve sustegnutije držanja građana prema vlastima – Stojković strpljivo sasluša citat iz Simovića, pa upita da li možda naslućujem na koji je način Đilas povratio poverenje građana i streljanjima ponovo podigao rejting a onda, ne sačekavši da odgovorim – što ni on ni ja nismo ni očekivali – reče da je to učinio tako što je streljanja intenzivirao, kako se to kaže u žargonu političkog ološa, ali da je sa tačke gledišta marksizma-lenjinizma ishod bio nezadovoljavajući jer je iz kvantiteta streljanja proizašao samo kvalitet streljanih, ne i streljača.

Svi streljači koji su nešto vredeli, a nikad nisu bogzna šta vredeli, brzo su izginuli u međusobnim puškaranjima, streljački strojevi su po sili nužde bili popunjavani poslednjom fukarom, ljudskim talogom koji ništa drugo nije znao niti je imao drugog posla osim da strelja, eto, uzgred, zašto je, čim su streljanja prestala, u Srbiji zavladala fukara i nezaposlenost. Možda se pitaš, reče Stojković potom, kako sam sve to podneo, kako nisam skrenuo pameću? Ko kaže da nisam!

Dugo sam bio u nedoumici jesam li 41. skrenuo pameću ili nisam, ponekad bih (s pravom) mislio da sam skrenuo, ponekad (s nešto manje prava) da nisam, sve dok jednog dana nisam pojmio da je čovek, kada se nađe u situaciji da nema izbora, u stanju da podnese apsolutno sve što ga zadesi, a da to ne ostavi nikakve posledice po njegovo mentalno zdravlje, telesno da ne pominjem.