Pismo čitaocima

Imajući to na umu, a potaknut onomađašnjim pismom čitaoca Predraga Jankovića, odlučio sam se na – kako bi to tablonovindžije rekle – „nesvakidašnji potez“ da po prvi put u istoriji srpskog novindžiluka čitaocima napišem sitnu knjigu.

„Kako i po čemu ćemo te nove ljude prepoznati“, tako završava pismo čitaoca Jankovića, a evo šta ja čitaocu (i čitaocima) otpisujem: okanite se, more, čekanja „novih ljudi“. Ako i niste čitali drevnog proroka – Isaiju, čini mi se – koji kaže „proklet je čovek koji se uzda u čoveka“, onda ste, kao Mujo iz onog vica o Na Drini ćupriji, poslednjih 30 godina bar hodali po pustoši koju su napravili pogrešno prepoznati „novi ljudi“.

Zar Milošević nije bio „novi čovek“ i nije li bio masovno „prepoznat“. Nije li „novi čovek“ bio i Koštunica i nije li kao „novi čovek“ „prepoznat“ i A. Vučić, koji se vlasti nije dokopao glasovima svog članstva i simpatizerstva, nego pomoću apstinenata i belih listića, sada značajnog procenta među onih „pet miliona“ koji svake subote protestuju protiv NJega Vrhovnog.

Napred rečeno, dragi čitaoci, uopšte ne znači da se treba okanuti „prepoznavanja“, daleko od toga, samo ne treba prepoznavati „nove ljude“, nego stranke kojima „novi ljudi“ predsedavaju. Evo šta pismopisac hoće da kaže. Političke partije su – piše u Poznavanje društva za IV osnovne – ustrojene kao države u malom, što će reći da se formiraju i deluju s ciljem da jednog lepog dana, kada osvoje vlast, državu urede u skladu sa svojim idejama i ideologijama.

E sad, ako u procesu „prepoznavanja“ vidite da je partija, nazovimo je A ustrojena na autoritaran način – iako se formalno zove „turbodemokratska“ ili „hiperliberalna“ – ili je, što je gore, ustrojena kao mačije jebalište i servis svog predsednika, onda znajte da će kada partija A dođe na vlast državu urediti kao samu sebe, dakle kao servis svog predsednika i predsednikovog mačije jebalište, na kome će svako od vas ponaosob biti jebena stranka.

Ostavimo po strani SPS i SNS, solidno organizovane, poluvojne formacije, koje su državu uredile (i nastavile da uređuju) kao zemljoradničku zadrugu, ne odstupajući time ni za „i“ od programa njihovih devetnaestovekovnih osnivača, jer su drevni osnivači Srbiju zamišljali upravo ovakvom kakva jeste – kao zemlju dobrih Srba kojima pare ne trebaju, koji uživaju u herojskim pogibijama i zadovoljavaju se pravednom (hm) raspodelom brašna i zejtina.

Ostavimo, dakle, pomenute partaje po strani, pa se zapitajmo – pokušajmo da „prepoznamo“ – kakve su stranke koje se predstavljaju kao proevropske i demokratske. Ima li ih uopšte? Sa sigurnošću se može reći da je postojala samo jedna – Demokratska stranka – koja se zahvaljujući lošem menadžmentu transformisala u zemljoradničku partiju sa evropskim likom. Ajd zdravo do sutra.