Pitanja i odgovori

Te ga smenjuju, te ga ne smenjuju, te ga optužuju, te povlače optužbe. Da tamo negde, početkom devetnaestog veka sa Visoke porte nije stigla depeša da Stambol više neće primati usoljene srpske glave, ne bi se Ivica nanosio glave. Stvar je toliko eskalirala da je Dačić u jednom momentu iz tuđine postavio nekoliko, da kažemo, filozofskih pitanja: 1. Jesmo li mi normalan narod? 2. Jesmo li mi normalna država? 3. Da li shvatamo da (čineći što činimo) narušavamo naš nacionalni interes? 4. Kako mogu da pregovaram u ime Srbije dok se priča da sam kriminalac i da ću biti smenjen?

Slede odgovori. Pod jedan: Dragi Dačiću! Mi Srbi smo (bar u većini) normalan narod. Ali imamo jedan težak hendikep. Tamo negde, u drugoj polovini XIX veka, uzjahala nas je jedna (bajagi) elita lažnih zanesenjaka koja je bila čvrsto uverena da je za sve nas, a i za Srbiju, najbolje ono što je dobro za njih, njihove ambicije, sujete i fantazije. Njihovi duhovni potomci i dalje jašu. I vi ste, Ivice, jedno vreme bili među jahačima. Sada ste jahačko grlo. To, fakat, nije prijatno. Mislite o tome?

Pod dva: Srpski narod je, dakle, jedan sasvim normalan narod, iako poprilično sluđen vekovnim fantazijama jahača, ali to se, nažalost, ne može reći za državu srpskog naroda. Naša država, Dačiću, uopšte nije normalna. Najsvežiji dokaz je ubistvo čoveka koji je učinio sve da je normalizuje. Još jedan važan dokaz je činjenica da se jedna VIP ličnost sa bipolarnim poremećajem ne nalazi u Palmotićevoj (ili u zatvorskoj bolnici), nego i dalje bulazni na srpskoj političkoj sceni. I ne samo da bulazni nego njegovi najbliži saradnici javno telale da Srbija nipošto ne sme uvažavati realnost.

Pod tri: Ne, Dačiću, ne shvatamo, bar ne većinski, da je državna opstrukcija državnog predsednika vlade flagrantna opstrukcija iste te (polu)države. Štaviše, ne shvatamo da je u nenormalnoj državi, koja zdušno radi protiv sopstvenih interesa, sasvim normalno da protiv njenih interesa još zdušnije rade Albanci. Dok se u belom svetu okrećete na ražnju, mora biti da vam je bar jednom pala na pamet sledeća misao. Sa Tačijem bar znam na čemu sam, sa „našima“ to nikad ne znam. Ja znam: Mi smo, Dačiću, na jednom povelikom Crvenom Banu od ovce. I još nešto: Nama, Dačiću, ne treba politika. Nama treba psihoterapija.