Početak bune na dahije (1)

Mnogo kasnije, kada je već postao gazda, gospodar Gvozden je pričao – i verovao u to što priča – da je kao siroče bez oca i majke iz sela Vidova došao u Užice u potrazi sa hlebom. Još kasnije – negde oko 1840. – platio je trideset dukata Velizaru Avramoviču – Vinickom, moleru iz preka, da ga naslika u dečačkom dobu, na majčinom grobu u trenutku dok se zaklinje da više nikada u životu neće biti gladan. (To potamnelo i ispucalo ulje na platnu decenijama je bilo porodična relikvija Avakumovića.) Pre nego što ga je šlog zauvek obogaljio, već dobro zašao u godine, znao je da ukućanima pripoveda fantastične zgode iz još fantastičnijeg sela Vidova, odakle je navodno krenuo u svet, u čiju istinitost – kao i svi samouvereni ljudi – ni jednog trenutka nije sumnjao. Sve do poslednjeg decembarskog sumraka kada je pogledao smrti u oči i u tim užasnim očima – iza nepregledne povorke zakrabuljenih grehova – ugledao prazninu koja se prostirala od noći kada je pao pred kapijom užičke tekije pa sve unazad, do postanka sveta.

Nije, međutim, gospodar-Gvozdenova sudbina bila izuzetak. Pre je bila pravilo. U to vreme, otprilike oko 1790. Srbija je nestvarni pašaluk izgubljen u lavirintima orijentalnog carstva. U poslednjoj četvrti XVIII veka svet još uvek nije sasvim čvrst. Ili nije više tako čvrst. Isuviše je tu praznine. Previše belih mrlja. Gvozden je u mladosti slušao ulične pripovedače iz Sirije, Trakije i Anadolije koji su po čajdžinicama, za bakarni sitniš, satima pripovedali o tome kako je, vaktile, gazi – Osman na prevaru oženio svoga sina gazi-Orhana za prelepu Ulufer Hatun, prvu dervišanu islama, kćer tekfura od Jar Hisara; o tome kako je gazi-Orhan, u pratnji meleka, krenuo da širi pravu veru i učvršćuje carstvo koje od tada pa do Sudnjeg dana vazda visi o sultanovoj reči; o tome kako je kiyamet günü, sudnji dan sasvim blizu, u šta ne može biti sumnje jer je raja načisto pohasila i neposlušnošću potresa same temelje carstva, usled čega se Velika praznina širi kao pustinjski vetar. Stvar je – nepokolebivo su tvrdili pripovedači – otišla tako daleko da na samo dan hoda od Stambola prostor počinje da čili i nestaje. Da između gradova i kasaba gde se Božiji i carski poredak, vreme i prostor, održavaju samo zahvaljući Devlet-i Aliye-yi Osmaniyye – Uzvišenom Carskom Pečatu okačenom iznad vrata Ućumata, nema ama baš ničega. „Putnicima namernicima, hodočasnicima i karavanima“, uveravali su pripovedači, „zbog sporosti kretanja to izmiče opažanju, ali kada carske akindžije u galopu pojašu u ratni pohod, njihove se subaše kunu da se pred zahuktalim konjima krajolik odmotava kao svitak pergamenta, a odmah iza poslednjih konjskih repova ponovo zamotava i vraća u svemoguću Alahovu knjigu.“

Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.