A izvan varoši, po tamnim šumama i još tamnijim jarugama, turska je glava vazda u torbi. Hajduci su se namnožili i osilili. Mnogi delija krene poslom iz Valjeva, a dojaše u Šabac bez oružja i para, noseći odsečenu glavu pod miškom. U poslednje vreme hajduci uzimaju i konje. Na konjima preplivavaju Drinu i stupaju u vojsku austrijskog ćesara. I niko im ništa ne može. Čuveni haramija Karađorđe Petrović, crni Đorđe, kojim već žene plaše decu, uznapredovao je do bimbaše u kaurskoj vojsci i javno se hvali da je posekao dvesta pedeset turskih glava. Pronose se glasovi da je tamo, u Austriji, uz pomoć kaurske magije stupio u kontakt sa Nerođenim Istoriografima koji mu iz budućnosti šalju pisma sa uputstvima kako da podigne ustanak.
Dostavljaju mu spiskove za pogubljenje viđenijih Turaka. Doturaju izveštaje o brojnom stanju i naoružanju jedinica sultanove vojske. „Sve je gotovo“, hvali se Kara Đorđije po vašarima i poselima, „samo da nađemo nekog pismenog da nam pročita šta nam je činiti.“ Zemaljskim pismima se lako može ući u trag. Ali kako podići đumrukhanu na neuhvatljivoj granici sadašnjosti i budućnosti? I ko da je podigne? Turske vlasti zaziru od Kaurina, ne toliko zbog njegove snage koliko zbog svoje slabosti. Kada je onomad Kara Đorđije na besnom atu dojahao u Užice da baci pogled u tepsiju u kojoj se vidi budućnost, viđeni Turci su se setili nekih neodložnih poslova i zorom pobegli u Pljeskovo. Na površini vode, već sasvim zamućene prljavštinom radoznalih pogleda, Crni Đorđe je ugledao lica sledećih četiristo pedeset Turaka i sto osamdeset i pet Srba koje je trebalo da ubije tokom rata za oslobođenje; video je dobijene i izgubljene bitke, ljudsku pohlepu, kolebljivost ustanika, varljivost ratne sreće, godine provedene u izgnanstvu i – konačno – na dnu neke blatnjave jaruge, svoje obezglavljeno telo.
Ali taj ga prizor nije ni uznemirio ni oneraspoložio, jer je za ljude njegovog zanata odsecanje glave prirodna smrt.
Pometnja je počela da uzima maha i među srpskom rajom. Pobožnost, temelj svakog reda i poretka, neprestano je slabila. Odlučni u rešenosti da se ne turče, seljaci su se nesvesno vraćali drevnim slovenskim božanstvima. Obožavali su i prinosili žrtve hrastu, čičku, jasiki, i vrbi, u stvari Perunu, Dabogu, Crnbogu, Ladi i Vesni čija su imena tokom stoleća bili zaboravili. Varoški Srbi bi se Boga setili o Božiću, Uskrsu i krsnoj slavi i odmah se vraćali agnosticizmu svakodnevnih briga i poslova. Ono malo sveštenika, istinskih mučenika, imalo je muke da narod održi u okrilju vere u Svetu trojicu, vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. I u tome su, ponekad savetom, ponekad lepom rečju, ponekad čvornovatom tojagom, delimično i uspevali. Po cenu nadljudskih napora. Da bi očigledno dokazao istinu vaskrsenja, rujanski je paroh, pop Miloje Ordagić, obilazio užičku nahiju, okupljao narod i davao da ga živog zakopaju na tri dana, posle kojih bi ga iskopavali, kaljavog, ubledelog, ali živog. Demonstracija vaskrsenja postigla je veliki uspeh i podstakla mnoge na iskreno pokajanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
