„Šta ovo bi, aman Bog?“ Zavapio je Uzun nakon što ga je šejh Harun pažljivo povratio iz obamrlosti, kao predilja namotavajući natrag u životno klupko, blistave niti Uzunovog rasutog nefsa (arapski, duše).
„Video si kako otprilike izgleda Bog.“ Rekao je šejh Harun. „Alaha, džellle šanuhu, naravno, nije moguće ni zamisliti, nekmoli videti, ali od svih stvari na ovom svetu, sahat mu je najsličniji. Ima u Franačkoj jedan filozof koji je pisao da je Bog u stvari sahatčija. I nije mnogo pogrešio, iako u sasvim suprotnom pravcu.“
Uzun je posle toga bio neko vreme uobičajio da posmatra derviške obrede i vrtoglavi ples koga je ranije smatrao običnom igrom, nalik kolu. Kao ni franački filozof, ni on nije mnogo grešio, iako – kao i filozof – takođe nije grešio u pogrešnom pravcu. Jer i kola koja je ranije viđao u nejasnom selu odakle je došao, pre nego što su spala na zabavu i provodadžiluk, bila su iste prirode kao i ples derviša mevlevija. Šejh Harun se ustručavao da Uzuna podučava veri. Dečakovu sudbinu prepustio je slobodnom izboru i čekao ishod napetih pregovora između Božije i Uzunove volje. Kao dostojni sledbenik proslavljenog Mevlane Dželaludina Rumija, osnivača reda mevlevija, Harun Kibrisi je, razumljivo u tajnosti, islam smatrao samo jednim od mnoštva puteva koji vode oslobođenju od okova ovog sveta. Možda je to – zbog svoje jednostavnosti – najbolji put. Ali svakako ne jedini. Nije li Dželaludin Rumi, radijallahu anhu, sastavio nadahnute redove: Dođi, dođi, ko god da si. Bio nevernik ili se klanjao vatri. Naš karavan nije karavan očaja. Ako si i hiljadu puta prekršio obećanje dođi, dođi i još jednom – dođi. Imao je, uostalom, šejh Harun pune ruke posla da Uzuna zadrži u Tekiji i u životu. Vremena su teška i smutna. Pre neku godinu Austrijanci su prešli Savu i zauzeli Beograd. Užice je prepuno ojađenih izbeglica, kivnih na sve i na svakoga, a najviše na raju, na kojoj jedino i mogu iskaliti bes. Ne prođe sedmica a da poneki Kaurin ne bude nabijen na kolac samo zato što ga je neki pakosni izbeglica na pravdi Boga osumnjičio da je austrijski špijun. Da stvar bude gora, onim pravim austrijskim špijunima, prepredenim špiclovima vešto maskiranim u decu, drveće, mazge i bale pamuka, užički kajmakam Selimaga ne uspeva da uđe u trag. Tu su negde, sve vide, sve saznaju i sve munjevito prenose dušmanima u Beograd. Jedan se čak drznuo da se preruši u Selimagu i stao da globi i šiba trgovce po čaršiji; samo je sudbina, šućur alahu, uredila da slučajno naleti na pravog kajmakama. Ali ni to nije Selimagi izašlo na dobro. Špijun se prvi snašao i povikao: „Evo ga murtat, u mene se prerušio, hvataj ga!“ Trgovci, kalfe i besposličari odmah su skočili na kajmakama, izudarali ga čekićima i nadžacima; već su i jatagane isukali. Bog zna kako bi sve završilo da Selimaga nije zavapio da mu odreše čakšire i uvere se da je sunećen. To mu je spasilo glavu, ali ga je užički kadija, svejedno, osudio na pedeset batina zbog javnog pokazivanja sramote.
Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
