Početak bune na dahije (9)

Ništa mu nije prebacio. Zadržao je isti, blagonakloni odnos prema svom štićeniku. Šejhu, uostalom, nije trebala čarobna tepsija da bi video budućnost. Njegovo vreme na ovom svetu bližilo se kraju. Još pre mnogo godina Harun Kibrisi se otisnuo na dugo unutrašnje putovanje na kojem se iz Užica, polako vraćao u Istambul, iz Istambula u Damask, iz Damaska u Kairo, iz Kaira u Famagustu, da bi svom učitelju, šejhu Kemalu koji ga je tamo strpljivo čekao, saopštio da je, sledeći uzvišeno učenje derviša mevlevija, proveo život u pobožnosti i pobedio u Velkom džihadu, u najstrašnijoj od svih bitaka – u borbi sa samim sobom. Jasno je video šejh i stvari koje se nisu mogle videti u namreškanoj vodi tepsije za posmatranje budućnosti. I ni jedna od njih nije bila dobra. Niti je mogla biti dobra.

Jer se već sasvim bio približilo vreme u kome će Alah, dželle šanuhu, dok ne osvane Dan suda, dići ruke od sveta i prepustiti ga na milost i nemilost Šejtanu.

Znaci poslednjeg vremena već su bili vidljivi svakome ko je hteo da ih vidi. Stari običaju su prekonoć nestajali i ustupali mesto novim, naopakim i bezbožnim, donesenim iz ukletih zemalja Goga i Magoga, Meseha i Tuvala, ili, naprosto, izmišljenim da bi unosili pometnju i nered. Nije li pretprošle godine rahmetli Tahir-beg Alajbegović naredio da ga posle smrti spale na lomači i da na istoj vatri sažegu, njegove četiri žive kadune, dva arapska ata i čopor lovačkih pasa. Kako su do nepismenog bega stigla učenja medžisija, munafika i budista, niko nije mogao da objasni. Nikakva ubeđivanja nisu mogla odvratiti Tahirbega od naopake i bezbožne namere. Pozvali su u pomoć čuvenog Zulfikar-hodžu iz Ustiprače; hodža je Tahir-begu nadugačko i naširoko objašnjavao da islam strogo zabranjeno spaljivanje i da će, kad lomača utrne, zauvek nastaviti da gori u Džehenemu. Uzalud. Tahir-beg nije hteo ni da čuje. „Slušaj, hodža“, rekao je, „pustiti ti Alaha da odluči koga će u dženet a koga u džehenem, ne razumem ja te tvoje učene reči. Ali me nevernikom nemoj nazivati. Ima da me spale i gotovo. Neću, valah, da me jedu crvi. I neću da moje žene i moje konje jaše iko drugi posle mene. Hajde ti lepo pojedi nešto, pa natrag u Ustipraču.“ I Tahir-beg je istrajao u svom naumu. Čim je umro, Cigani koje je unapred dobro platio, položili su bega na katranisanu lomaču, za lomaču privezali begove žene, konje i hrtove i potpalili oganj. Kad se begovi tako ponašaju, zar je čudo što je raja pohasila! Po varošima i kasabama, pogotovo otkako je dozvoljeno da pašu handžare, više se ne uklanjaju Turcima s puta. Na pitanja odgovaraju drsko. Prave se da ne razumeju turski. Kriju se od čitluk sahibija i izvrdavaju davanje desetka. A izvan varoši, po tamnim šumama i još Srbija nema more, ali ima najveće veštačko jezero na Balkanu