Početak bune na dahije(11)

Na vašaru u Vrucima, pred stotinama seljaka, smelo je zakoračio u nabujalu Đetinju. Ruku raširenih kao da hoda po žici, pop Obrad je prešao pedesetak metara, a onda je posumnjao, kao što je posumnjao i apostol Petar i nestao pod blatnjavim talasima reke. Nabujala je Đetinja njegovo telo odnela u Zapadnu Moravu, Zapadna Morava u Veliku Moravu, Velika Morava u Dunav, a Dunav je sveštenikov leš izbacio na obalu u okolini Vinče. Tokom periodičnih poplava, naslage mulja su narastale nad sveštenikovim kosturom, sve do 1958. godine, kada ga je iskopala grupa arheologa u potrazi za ostacima neolitskog naselja. Pored sveštenikovog skeleta arheolozi su pronašli parčiće grnčarije, đinđuve od ćilibara, kamenje sa urezanim znacima i zarđale noževe, naplavljene ko zna otkuda i ko zna kad. Odmah je objavljena senzacionalna vest o pronalasku materijalnih ostataka dvadeset osam hiljada godina stare vinčanske kulture, što je poslužilo kao ključni dokaz za najnoviju teoriju saglasno kojoj su Srbi najstariji narod na Balkanu, a verovatno i na svetu. Ukrasne šare na iskopanom kamenju proglašene su pretečom ćiriličnog pisma. A kostur popa Obrada je, uvezan žicama i premazan bezbojnim lakom, završio u staklenoj vitrini Arheološkog muzeja u Beogradu gde i dan-danas počiva.

Užički kajmakam Avdaga Fočak sačekao je nekoliko dana da Crni Đorđije odmakne dovoljno daleko od varoši i onda otišao na Bugdaj mejdan da proviri u budućnost. Na namreškanoj površini vode ugledao je sebe, nagnutog nad tepsiju, a iza sebe mutne obrise nekog čoveka u kome je prepoznao Sefera Akšamiju iz Nove Varoši koji se zbog nekih neraščišćenih računa iz mladosti odavno bio zarekao da će ga ubiti. „Znači tako ću završiti.“ Pomislio je Avdaga. I tako je i završio. Iza njegovih leđa doista je stajao Sefer Akšamija koji mu je smrskao lobanju jednim snažnim udarcem nadžaka. Samo što su iz šatre izneli Avdagino telo i položili ga na zemlju, na Bugdaj mejdan je, gazeći raju, decu, kerove i živinu, u galopu ujahao beogradski dahija Mehmed Fočić u pratnji tridesetak ljutih Arnauta. Kajmakova smrt mu je došla kao poručena. Odmah je naredio da se Rizoglu, vođa pozorišne družine, obesi na isti onaj dud sa koga je deli Nisa Kaduna proricala dolazak Jedžudža i Medžudža i skoru propast turske carevine. Čuvar šatre, gorostasni crnac Abdulah, uhvaćen u neuspelom pokušaju da pobegne na letećem ćilimu, završio je nabijen na kolac. Mehmedaga Fočić je naredio Arnautima da rasteraju cirkuzante, pokupe pare, zlato, opijum i hašiš, zalihe lekova i melema, a sam je uzeo tepsiju za proricanje budućnosti i pažljivo je umotao u svilenu maramu. Mehmedaga je u Užicu ostao dva dana.

Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.