Muselimu, pak, Avdagi Fočaku Tatarin svakog dana donosi pismo iz austrijske Komande u kome ga – da bi poniženje bilo veće – niko drugi do sluga zapovednika Beograda podseća da četiri mala bronzana topa i pedeset i četiri islužena askera koji sačinjavaju posadu užičkog grada, ne mogu odbraniti ni sebe, kamoli varoš. Tim pre što osamnaestorica boluju od skorbuta, a sedmorica od tripera. A pogotovo zato što u užičkoj hazni već tri meseca nema ni pare. I neće ih ni biti. Derviši bektašije, najprezrenija sorta derviša, oni što se probadaju noževima i handžarima i alaučući idu za carskom ordijom, počeli su da proriču skori kraj sveta.
Zbrku je do krajnjih granica dovela vidovita Deli Nisa Kaduna koja je u transu i nepokrivena izašla u mahalu, popela se na dud i stala da proriče propast Turaka i skori dolazak kaurskog cara Satanaila. „Slušajte šta vam kažem“, vikala je na sav glas. „Jedžudž i Medžudž su izašli iz mora, usta su im puna svetogrđa; imaju kandže medveda i telo leoparda i zavladaće dunjalukom. Od danas pa za sto godina neće u Srbiji biti ni džamije ni turskog mezara, kamoli Turčina. Ko je Turčin i turske vere, neka se spasava ako može.“
Kap koja je prepunila čašu turskog nezadovoljstva bio je ferman sultana Selima III kojim je Srbima, Ciganima, Jermenima, Kurdima i siročićima dopušteno nošenje noževa. Usred tog rasula, meteža i gungule muselimu Avdagi Fočaku palo je u oči da šejh Harun iz tekije mevlevija hrani i pazi kaursko siroče. Jedno je, međutim, Avdagi udariti na kajmakama, ukoljicu, ništa – čoveka koji zaslužuje ne pedeset nego hiljadu pedeset batina po turu, a sasvim druga stvar je suprotstaviti se učenom Harunu – efendiji, carskom čoveku, istina palom u nemilost, ali u Stambolu je sada novi sultan. Ako je u stanju da carskim beratom da raji pravo da nosi britve, šta mu stoji na putu da Harun-efendiju ne postavi za velikog vezira. A šta, onda, derviš-efendiju košta da njemu, Avdagi, pošalje svilen gajtan i naređenje da sam sebi iskopa raku i da se udavi sopstvenim rukama. Sa druge strane, nesnosno mu je da trpi prebacivanja beogradskih Turaka izbeglica. Pogotovo što su ljudi u pravu. Poredak u carstvu je uzdrman. Ravnoteža blagostanja i bede poremećena. Svaki zalogaj koji pojede kaursko kopile, zalogaj je manje za tursku decu. Zbog svega toga, Avdaga Fočak pribegava orijentalnom lukavstvu. Kad sretne šejha, tobož zabrinuto kaže da on, Avdaga, čuje svašta po čaršiji. I da to što čuje nije dobro. „Eto“, uzdiše muselim, „Beogradlije se žale što ti u tekiji držiš malog kaurina. Misle da mali pogani tekiju. Ko zna šta radi kad ti zaspiš. Mogao bi neko, daleko bilo, tog malog za glavu da skrati.“ Šejh Harun odlično poznaje preciznu mehaniku orijentalnog lukavstva. A provincijalno lukavstvo kojim se poslužio Avdaga Fočak bilo je najlošijeg kvaliteta. U Carigradu, Kairu, Damasku i svim većim varošima carstva, izašlo je iz upotrebe pre više od dvesta godina. Šejh Harun se u tim prilikama služi protivlukavstvom. Najčešće je to izmišljeni citat: „Prorok, sallalahu alejhi we sellem je rekao: Kada siroče dođe na čovekova vrata, neka u svakome prevlada milosrđe, a moćnik neka se seti da smo na dunjaluku svi siroti.“ Ili izmišljeni hadis: „Al Kurtubi veli: ne podiži sablje ruku na siromašnog, jer ne znaš hoćeš li imati vremena da se pokaješ.“
Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
