Neka me privode u bukagijama ako im baš trebam. Nisam sklon opstrukcijama „institucija pravne države“, ali vaistinu ne vidim smisao preslišavanja osoba pomenutih na spisku, osim ako u pitanju nije traganje za takozvanim olakšavajućim okolnostima, jer se većina propitanih izjasnila da se ne oseća ugroženo, bar ne više nego inače. Pa, ljudi moji, valjda je na tužiocu kao stručnom licu da proceni da li neki javni čin predstavlja ugrožavanje nečije bezbednosti, a ne da se oslanja na subjektivne procene osoba sa spiska. Šta sad? Da li to znači da optužnica neće biti podignuta ako se niko sa spiska ne bude osećao ugroženim? Jesam ja laik, ali meni ovaj postupak liči na uvođenje novog pojma u sudsku praksu – krivično delo po dogovoru.

Ja se recimo kao lice sa spiska ne osećam nimalo ugroženijim nego inače. Svi znamo, cenjeni publikume, da je spokojan život u Srbiji već decenijama stvar slučajnosti i sreće i da čovek može ograjisati a da nije ni na kakvom spisku. Ne bih da Naše oslobađam odgovornosti, ali držim da oni nisu pravi krivci. Oni su samo trapavi, zakasneli i pomalo naivni (nisu primetili nagli politički zaokret) operativci jedne ideologije koja je do juče bila državna i od države potpomagana, a pretpostavljam da su većina Našijenaca u doba njene trijumfalne pojave na javnoj sceni bili deca ili se nisu bili ni rodili. U tom smislu, i ja ću napraviti spisak i suštinsku odgovornost za famozni spisak (i sve buduće spiskove) upisati na raboše Ćosić Dobrice, pisca sa stanom u Beogradu, i Koštunice Vojislava, političara sa stanom u Beogradu i Belanovici.

Ta dvojica su, svaki na svoj način i u svom domenu, od Srba napravili Hutue i Tutsije. Ovi potonji se bar mogu tešiti činjenicom da su ih nasilno podelile i zavadile kolonijalne vlasti, dočim su nas Srbe zavadila pomenuta gospoda, naše gore listovi, doduše uz nesebičnu pomoć legije saslužitelja, ali i saslužitelji su – kao i Naši – sporedne ličnosti u ovoj priči, a mnogima je trebao posao, skener ili stan. Ta dva gospodina su – tvrdim to i nadam se da će mi potonja istorija (ako je uopšte bude) dati za pravo – bili prvi koji su Srbe i Srbiju sveli u granice svojih skudoumnih vizija, tačnije rečeno – halucinacija, onda to proglasili za „sabornost“, a sve što se nije uklapalo u taj jad i tu bedu proglasili izdajom. Budući da su pomenuta gospoda visoko iznad zakona, moje tvrdnje nikada neće biti sudski uglavljene, ali pravda je ipak na neki način (delimično) zadovoljena: jedan je, naime, celog života u zatvoru, a drugi celog života ima zatvor.