Ali ne treba sumnjati da je u čemernim danima provedenim izvan vlasti, Fiškal nešto smislio. A i Mile Dodik daje sve od sebe, uprkos tome što se Tadić malo opasuljio i distancirao. Jedna stvar treba da bude jasna: mrtvobrojače i antinatovce ne uznemiravaju ni mrtvi ni NATO – jok, more, osim turobnog Fiškala sve su to veseljaci, uspešni mali privrednici i dobrostojeći paraziti – tu, ekipu uznemirava sama (sada donekle realna) mogućnost da u Srbiji konačno zavladaju mir, zakon i prosperitet. Već je ovde bilo reči o tome da bi eventualni mir, zakon i prosperitet značio kraj mnogih karijera i mnogih unosnih poslova. Ta ekipa je svoj prosperitet izgradila na nekrofiliji i nekromantiji i razumljivo je da će dati sve od sebe da industrija smrti nikada ne prestane sa radom. Jeste da su marginalizovani, ali uticaj im je još uvek popriličan i to je glavni razlog zbog koga je Srbija tako sumorna, ojađena i siromašna zemlja. Oni su, slično onoj surovoj kineskoj kazni, mentalni leš privezan za živi organizam Srbije.

Pa tako, umesto da čami u istražnom zatvoru i polaže račune o političkom i privrednom kriminalu počinjenom tokom vladavine, Fiškal se kurobeca i organizuje potpisivanje kojekakvih peticija. Abolirali ga Tadić i Dačić. Otpisali tri miliona evra štete sa Fiškalovog mitinga kolektivnog ludila. Neka. Bogata smo mi zemlja. Ali dobro, ima još jedna stvar koju zameram mrtvobrojačima. Zaboravili su, naime, na jedan poveliki zločin protiv srpskog naroda. Mislim na pokolj koji su istorodni nam komunisti – čiji su komesari i čauši sada potpisnici anti-NATO peticija – počinili posle završetka Drugog svetskog rata. Radi se o desetinama hiljada ljudi, da ne bi bilo neke zabune i izvrdavanja tipa „leva skretanja“. Izgleda da je fiškalopatriotska ljubav prema Srbima tolika da je u stanju da Srbima oprašta i masovno ubistvo Srba. Neki zlobnik bi mogao reći: „Pa, šta se bunite? Sami se međusobno kokate, a onda se bunite kad vas drugi stave pred zid.“ Da stvar bude gora, unutarsrpski Srbocid uopšte nije stvar daleke prošlosti. Slavka Ćuruviju nisu ubile NATO bombe. Draškovićeve drugove nisu zaklale ustaše. U Zorana Đinđića nije pucao musliman. Zašto – kad se već pišu rezolucije – ne pomenuti na pravdi boga streljane u toku i posle Drugog svetskog rata. Možda su neki od ubica – ti izgleda ovde najduže žive – još uvek dostupni kilavoj ruci srpske pravde. Potrebno je da se stvari u vezi sa zločinima izvedu na čistac. Ali valja krenuti iz sopstvenog dvorišta. Ima nade da će taj posao biti urađen. Ali dok ovde konačno ne zavlada mir, zakon i prosperitet, savetovao bih Borisu da ubuduće kada krene u obilazak snimanja džiberskih serija, za svaki slučaj obuče pancir i povede nekog ko mu može pravovremeno reći: „Mirko, pazi, metak.“ Gimme five, old pal.