Predizborni mukajet

Kao što sada s nestrpljenjem čekam neki od mnogobrojnih državnih praznika tokom kojih državnici (silom prilika) nakratko zamuknu. Nije mi namera da vas demorališem uoči donošenja važne odluke – za koga glasati – ali osećam snažnu potrebu da malo ogovaram našu političku elitu. Evo recimo ponovo postavljam pitanje – da li je razložno očekivati od državnika da urede našu državu ako već nisu u stanju da urede sami sebe? Dobro, de, nisam ja sklon utopijskim vizijama; ne očekujem ja od političara da se ponašaju kao polaznice škola za devojke iz boljih kuća, ama ovo što gledamo (ne samo tokom predizbornosti) nije političko nadmetanje nego građanski (ili možda tačnije – seljački) rat. I to vrlo licemeran. U tom ratu današnji, recimo, „lopov“, koliko sutra, samo ako se za to ukaže potreba, postaje „nezamenjiv koalicioni partner“, a jučerašnji „brat i srpski domaćin“ se pretvara u „izdajnika“.

I sve to prolazi. Može, štaviše, biti da bi našoj javnosti, načistio sluđenoj tabloidima i rijaliti šou-programima, neka uljuđena politička scena zapravo bila samrtno dosadna. Ne mogu se otrgnuti utisku da jedan, ne tako mali deo cenjenog izbornog publikuma zdravo uživa u političarskim prepičkavanjima. Pa zašto bi se političari potrudili da se late stvarnog posla kada isti – ili bolji – efekat postižu nazivajući protivnika „teroristom“, „zaštitnikom tajkuna“ ili već imenom neke od aktuelnih populističkih babaroga.

No dobro, kakva su mi očekivanja? Kakve su mi procene? Šta će biti posle izbora? Ništa naročito. Ne očekujem ni ukrajinski ni grčki scenario, ali ne očekujem ni neki boljitak. Na osnovu čega temeljim tu procenu. Na osnovu Ćosićevog lupinga da „mi možemo i ono što ne možemo“. Kada je svojevremeno Otac nacije ispalio citiranu misao velikih ljudi, ja sam ga ovde bacio u sprdnju, ali pokazalo se da nisam bio u pravu. Mi smo, vaistinu, postigli nemoguće – zavidnu stabilnost u nestabilnosti i zapanjujuću dinamiku unutar entropije. Razumljivije rečeno – mi ne možemo pasti niže nego što smo već pali, niti se iz ove propasti možemo uzdići jer – i ovo spada u domen nemogućeg – ovakvo, žalosno stanje odgovara isuviše velikom broju moćnih ljudi i isuviše dilbera iz njega izvlači profit. Cement, bato.

A evo i malih saveta pobednicima i gubitnicima izbora. Nemojte se, pobednici, isuviše oholiti, setite se šta piše na stećku vojnika Gorčina, setite se, nadalje, sudbine vaših prethodnika, današnjih gubitnika, opomenite se varljivosti srpske Fortune, a vi, gubitnici, nemojte očajavati, imajte na umu najnoviju Ćosićevu misao: Može se biti poražen, ali ne i pobeđen. Mašala!