Predvečernja mora

U magnovenju pomislih: puč! Patriotske se snage, izvedene iz takta izdajničkom rezolucijom o Srebrenici, samoorganizovale i rešile da dođu glave mondijalističkom režimu koji trguje sa našim identitetom. Sekunde su, rekoh, u pitanju. Split of seconds. „Opa, bato“, pomislih, „sad će istraga poturica. E moj Basara, završićeš kao Stanislav Krakov ili Dragiša Vasić. Ima da čekaš pedeset-šezdeset godina da se rodi novi Gojko Tešić, pa da te rehabilituje. Pod uslovom da, tada još uvek živ i zdrav Komesar, odobri nacionalno pomirenje.“ Košmar, bato. Među javom i med snom.

Udubim ti se ja u broadcasting, sve očekujući da se u kadru pojavi Koštunica i da obznani kako je „vlastan“ da proglasi kraj nenarodnog režima, kad ono – švenk. Okrete se pusta kamera u pravcu imaginarnih pučista, a tamo košarkaška utakmica. Partizan vs Makabi. Aha, bato. Tekma, znači. I to, da kažemo, prijateljska. Prvaci dvaju izabranih naroda – jednog doduše samoizabranog – pikaju loptu, gledaju kako da je spuste u protivnički koš, tajm auti, zavlačenje, taktika jednom rečju. Sportska manifestacija. „Zašto je“, upitah se, „prezident u frasu? Otimaju nam Kosovo, lišavaju nas identiteta, proglašavaju nas genocidnim narodom, a on na sve to cool.“ „Pa, dobro, eto, dogovorićemo se.“ Glagolji prezident. „Naći ćemo miroljubivo rešenje.“ Ko, bre, da mu na zapadu veruje kad ga vidi onako zapenušanog kod mogućnosti da izgubimo od Makabija sa par koševa razlike. Niko nije naivan. Dvanaest i po hiljada kvadratnih kilometara – to je milion i po koševa razlike. Brat bratu. Onakvog kad ga vide funkcioneri međunarodne zajednice, garant će pomisliti: „Ama, folira Boris. Ako li ne krene kako je naumio, eto još jednog rata. Vidite li, bre, kakav je to rčin čovek. Ne dao bog da „Partizan“ igra sa nekim nemačkim klubom. Krv bi pala.“

Nije to, međutim, kraj moje predvečernje noćne more. Mrdnu se kamera još malo, na levo li na desno li, ko će ga znati, kad tamo još jedan sporstman – Mile Dodik. Doduše, nešto upeglaniji. Košulja mu tek negde iznad šaka, prugasta, sportska, a i uopšte – nekako uzdržaniji. Tek da se zna da jesmo mi svi Srbi, ali da je jedno matica a drugo Laktaši. U međuveremenu ja skuvao kafu, dovranisao se, shvatio o čemu se radi i našao vremena da se setim kako je drug Valter – a i on je katkad imao taj običaj – pratio sportske manifestacije. U beloj unifirmi, bato. Poluzainteresovan. Opušten. S vremena na vreme – mahne u pravcu arene, a onda pogleda i cenjeni publikum. Vidi se, brate, da razume sport. Ko god da izgubi, on dobija. Zar da se sa istorijskih visina spušta u kaljugu efemernosti. Jok, bre. Jednom pobedi Partizan, drugi put će Zvezda. A revolucija teče. A može biti da je mislio i ovako: ako ja ne besnim na utakmicama, tek onda neće huliganima padati na pamet da besne. A ako li pobesne, tu je narodna milicija i stvar završena. Neće biti, nešto kontam, da je aktuelni prezident narodniji čovek od največeg sina svih naših naroda i narodnosti.