U pravu je glodur srpskog Volkischer Beobachtera, legendarni Di DŽej Vučićević, svi smo mi ( neko manje neko više) Vojislav Šešelj, a Šešelj, kao takav, nije nikakva nova pojava u Srbiji i srpskom javnom životu i politici, pre bi se moglo reći da je serdar Vojo samo jedan od mnoštva avatara – ne nužno i najzlokobniji – arhetipskog srpskog „div junaka“, onakvog kakvim su ga na osnovu predloška Pantelije Srećkovića projektovali drevni oci naše kilave državnosti.

Prilažem i naučni dokaz da smo svi mi pomalo Šešelji. Evo ga. Ukoliko vam nakon čitanja gornjeg pasusa udari krv u glavu, ukoliko se zdravo uzibretite i pomislite – a garantujem da ćete u najmanje 90% slučajeva pomisliti – „ti ćeš, ološu, meni da kažeš da sam ja Šešelj, zar ja Šešelj, majku li ti gedžovansku“, znajte da niste prošli test i da u vama čuči pritajeni Šešelj, a da se kao Šešelji niste „ostvarili“ samo zato što za to niste imali muda ili zato što vam istorija nije pružila šansu.

To je sama suština svih Šešelja i šešeljizama na ovom svetu, a naročito u Srbiji. Razgnevljenost i bes opšte prakse na doslovno sve – osim, naravno, na samog sebe – koji, bez prethodnog propuštanja kroz filtere misaonog aparata, izazivaju eksplozivnu reakciju, potom bujicu pogrda, pa onda otimačinu i nasilje, da bi na kraju sve završilo u dubokim govnima, u kojima smo – kao što se iz priloženog vidi – i završili, pride pomalo srećni što, kao u onom logoraškom vicu, govana ima „kol’ko oćeš“.

Ali pokušajte, bar načas, da ne reagujete kao Šešelj, stavite prst na čelo, pa razmislite malo. Šešelj po meni uopšte nije odgovoran za hiperprodukciju ovog preobilja govana u kojima se davimo i da je on , ako ćemo pošteno, samo proizvod (ili tačnije naplavina) bezobalne reke govana koja se već dvesta godina valja po Srbiji, koju je Šešelj u jednom trenutku (prividno) navratio na svoju vodenicu, a koja će, u konačnici, samleti i njega samog, To je pitanje trenutka, Šešelj već sada izgleda kao džak brašna.

To, međutim, za šešeljizam kao praksis zombi – teorija Slavskog pojasa i Kitaj Goroda neće biti nikakav gubitak. Naći će šamani iz Slavskog pojasa i Kitaj Goroda novog, mlađeg i efikasnijeg, možda i jeftinijeg , Šešelja, već bi ga u stvari odavno našli – kandidata ima na pretek – ali im geopolitički trenutak ne ide na ruku. Čeka se novo smutno vreme (a samo što nije), rušenje nekog zida – ili ponovno zidanje onog Berlinskog – pa da se opet oglasi vojvoda Sinđelić i srpska truba s Kosova i da Srbija ponovo ne bude mala, jer triput ratovala. I pročaja.