Mart! Mesec jubileja. Prošle subote je (krajnje skromno) obeležen 27. mart. Za SFRJotvog vakta to je bio, maltene, veliki praznik. Nešto se ne sećam da li se radilo. Ali se živeti nije moglo od antifašističkih govorancija, svečanih akademija i prigodnih dokumentarnih emisija. Uprkos obilju očiglednih činjenica, SKJot je ispod žita proturao tezu da je presudnu ulogu u rasturanju pakta sa đavolom odigrao njegov predak, KPJot, iako su i vrapci znali da je KPJot, kao i svi ondašnji KPJotovi, zapravo bio u alijansi sa Hitlerom. Hazjain je bio potpisao neki ugovor sa Hitlerom, a kompartijama razaslao uputstvo da slučajno ne stavljaju kljipove u toćkove revoljucije. Naši su ga ljudi posebnog kova, ka i vazda, slepo poslušali. Daleko je bilo Titovo NE. A i ono je, kako sve bolje vidimo, bilo iznuđeno.
U novije vreme domaći su istorici plasirali tezu da je martovski puč u stvari bio „odraz antifašitstičkih osećanja čitavog naroda“. Imam utisak da istorici žele da stvore sliku da je puč bio nešto kao peti oktobar; da se tu okupilo pola miliona ljudi, ljutih antifašista, koji su uzvikivali „bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“ i da je nenarodna vrhuška demisionirala pod antifašističkim pritiskom. U realnosti, međutim, bio je to najobičniji balkanski državni udar koga je – zarad britanskih interesa – organizovala i potpomogla engleska obaveštajna služba. Ne mogu istorici baš da zanemare tu činjenicu, ali je minimizuju, ulepšavaju, šminkaju da ne bi, počem, neko pomislio da nam je antifašizam bio nametnut. A da su – baš kao i tokom kasnije istorije – antifašistički transparenti bili unapred pripremljeni i deljeni radoznalcima koji se uvek okupe u dovoljno velikom broju kada se zbiva neki „istorijski događaj“. Kao što znamo, britanski interesi su pučem zadovoljeni. Koga briga za naše interese. Bitno je da smo antifašisti. Ima, međutim, cinika koji vele da bi privremeni ostanak među silama osovine sprečio rađanje NDH, pokolje Srba, pokolje drugih naroda, komunistički prevrat i mnoga druga zla, a da bi – pre ili kasnije – Hitlerova tikva pukla, pa bi se sa izvesnim zakašnjenjem, ipak, mogli pridružiti pobednicima. Šta fali Bugarskoj? Šta Rumuniji? Ne bih da budem zloban, ali nekako mi se čini da zemljama, nekadašnjim silama osovine, bolje ide nego zemljama antifašističkog bloka. Točak istorije se, nažalost (ili na sreću) ne može vratiti. Konačno, mogao je to i ne biti loš izbor. U pravu su i oni koji tvrde da se Hitler ne bi držao govora. Da se tu radilo o taktici. I da bi nam ubrzo smrsio konce. Ali nemojmo soboslikaru prebacivati odgovornost za građanski rat. On je podjednako cenio i Dražu i Tita – po 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Danas te pare ima svaki poslastičar, ali u ono vreme su to bile velike pare. A istorici bi, do sledećeg 27. marta, mogli da porazmisle: koliko je NOB bio antifašistička vojna, a koliko crvena konjica koja je u uslovima okupacije zemlje radila na posleratnom preuzimanju vlasti. Neka pribegnu naučnom metodu. Nemci su pedantni. Sve beleže. Neka svrate u arhivu, neka popišu poginule Nemce. Pa neka spisak uporede sa međusobno poubijanim Srbima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
