Punk & Pink

Na kraju, nije tu bilo ni Dejvida Gilmora. Pa ako mi nije zamerio Kit, neće mi, kontam, zameriti ni Rodžer. A sumnjam da bi me i jedan i drugi videli među onolikom rajom.

Komendiju na stranu, cenjeni publikume, u vreme moje mladosti fanovi Stounsa bili su oštro odeljeni od fanova Pink Flojda. Bila su to dva sveta, dve estetike, dve poetike, pa ako hoćete i dve politike. Međufanovskih tuča nije bilo, bar ne u Užicu, ali „stounsovci“ su na „pinkovce“ gledali kao pederčiće, a „pinkovci“ su „stounsovce“ smatrali prostacima. Nakrivo nasađen, kakvim me je Bog stvorio, ja nikako nisam mogao da se odlučim kome da se privolim carstvu. Kad bih popio neku, naginjao sam Kitovom prangijašenju, u mirnim danima bivao sam skloniji Rodžersovoj i Gilmorovoj melanholiji. Ali, eto, Srbi smo, tradicionalno skloni podelama u svemu, pa i u roku. Pokušao sam, tamo negde, na samom početku osamdesetih, da prevaziđem tu podelu tako što sam okupio bend pod imenom Punk Floyd, koji je – bar u mojoj mašti i maštama mojih pajtaša – trebalo da predstavlja sintezu ritma i bluza i pinkflojdovske mistike. Možda bi to i uspelo da smo znali bolje da sviramo. Ili da smo bar bili uporniji, jer se sviranje da usavršiti. Ali upornost je za slovenske duše muka duhu. Svejedno, lepo smo se zabavljali. To, uostalom, i jeste smisao roka.

Ostavimo sada uspomene na stranu. Volim, rekoh, Pink Floyd, ali spektakularni i mnogohvaljeni projekat The Wall nikada nije bio moj cup of tea. Ne zbog nabudženih scenskih efekata – pinkovci su uvek tome bili skloni – nego zbog izvesne profanacije koja je najavila kraj velikog, možda najvećeg benda – što kažu naše novindžije – ikad. Magija Pink Floyda je, po mom skromnom sudu, počivala na mučnoj, ali uspešnoj saradnji tandema Rodžers-Gilmor, kao što je magija Bitlsa počivala na saradnji dua Lenon-Mekartni, kao što magija Rolingstounsa još uvek počiva na saradnji (ako to u ovom slučaju nije teška reč) starih pajtaša, Ričardsa i Džegera. Kad god bi se neko od navedene gospode otiskivao putevima solo karijera, rezultat je redovno bivao korektno sivilo koje je imalo izvesnu prođu samo zahvaljujući slavi stečenoj u bendovima. U tom smislu sumnjičim Rodžersa da je tokom snimanja albuma The Wall uzeo đem na zub i naveo vodu isključivo na svoju vodenicu. Čulo se lepo – i još se čuje – da tu nije bilo Dejvida Gilmora. Jeste on korektno svirao svoje deonice, ali to više nije bio Pink Floyd. I, vaistinu, uskoro ga više nije ni bilo.