Quod licet Jovu…

Daje novinske i TV intervjue, o njemu se (njim samim) pišu knjige. Nema dlake na jeziku. Odmah se vidi: čovek posebnog kova. Pa, dobro, kakvom je to magijom Jovo privukao pažnju cenjenog publikuma? Čime je to pomračio slavu žirafe Jovanče? Verovali ili ne, tvrdoglavom odbranom golootočkih pičvajza i nepočinstava. Država je, veli general, bila u opasnosti. Drug Valter je bio izgovorio istorijsko NE. Sva su, veli, sredstva bila dozvoljena. Izolovali su staljinoljupce i potencijalne izdajnike, smestili ih na egzotočno ostrvo i tu ih prepustili kajanju i samoprevaspitavanju. Ako je nekoga i ubio, bože moj, opet bi za Tita i partiju. Revolucija jede svoju decu. A partija je uvek u pravu. Pokazalo se, saglasno Kapičiću, da je to bila uspešna politika. Zemlja je odbranjena. E, sad. Ma koliko Jovo i njegovi drugovi bili ljudi posebnog kova i ma koliko uspešno branili zemlju zlostavljajući informbirovce, da se Staljin nekako uspeo sporazumeti sa Amerima, Krasnaja bi armija vrlo brzo i uspešno razbucala Titovu vojsku. Ali budući da smo mi istorijski izgubljeni slučajevi, ne bi se ovde suštinski ništa promenilo, osim što bi uloge bile zamenjene: kamen bi tucali Ranković, Jovo i ekipa, a čuvari bi bili golootočani. Sve bi bilo podjednako surovo i bezumno. Valja se zamisliti nad ovim da bi se dokonalo zbog čega ovde nema nikakvog boljitka i zašto se ovde ništa ne menja. Ne daj bože nekog svetskog rasula tipa svetskog sukoba. Tvrd vam stojim – opet bi ovde bilo građanskog rata.

Džugašvili, međutim, nije pacifikaciju Valtera, Leke i Jove smatrao vrednim izazivanja rata sa Amerikom. Valjda, još nije imao atomsku bombu. Bilo kako bilo, Tito je po ko zna koji put izašao kao pobednik, a ubrzo je uvdeno i radničko samoupravljanje. Petoletka po petoletka, eto ti nama i raspada komunizma, Jugoslavije i JNA. Dočekasmo i tobožnju demokratiju. I višepartijski sistem. I ombudsmana. Spremamo se, bajagi, za ulazak u Evropsku uniju. A cenjeni publikum zuri u Jovu K. kao – što se kaže u Užicu – bik u piz.. i na svakom se koraku mogu čuti komentari: „Takav nam treba“, „zna čovek šta hoće“, „pravo govori“. Dobro, kad je već demokratija, ne sme se ni generalu braniti da javno govori. Mene zabrinjava nešto drugo: nezdravo i masovno interesovanje za Kapičićevu ratnu i poratnu priču. Ponovno buđenje sklonosti prema jednostavnim i brzim rešenjima. Nikada zatomljena nada da metak rešava sve. Nekakva je javna tužibaba prducnula nešto da bi se u generalovim ispovestima moglo pronaći i pokoje krivično delce, ali je ubrzo zaćutala. Ućutkala je valjda generalova slava. Sve nešto mislim: sreća naša što Jovu početkom devedesetih ne pade na pamet da napravi partiju. Dosad bi Ada Ciganlija bila puna revidiraca.