Rehabilitacija mozga

Da se takve kazne češće izriču manje bi bilo nasilja po ulicama i svugde uokolo. Ne bi ostavljenim momcima padalo na pamet da tegobe ostavljenosti rešavaju ubijanjem Fata mori dušmanki. „Nećeš sa mnom, nećeš, majci, ni sa kim.“ Tačka. A tu su, bato, saosećajni poslenici pera koji će sve to da opišu kao „tragičnu ljubav u južnoj Srbiji“. Voleli se dvoje mladih, pa našem čoveku, Srbinu, pukao film. Pa, kome ne bi? Eno, onoliko su ubistvo Ksenije Pajčin, učinjeno sa predumišljajem, ovde hvalili kao „vapaj ljubavi“, „tragediju dvoje mladih“ (u kojoj samo jedno puca), pa kako da taj svetli primer ne siđe u pučanstvo. Kako da ne ohrabri momke lake na obaraču. Još dve devojke platiše glavom opšti trend. I ko zna koliko ih će još. „Patrioti“ ne daju na sebe. Ili ste Kosovke đevojke ili ste mrtve. Neće nama vladati globalistička ideologija saglasno kojoj ima da me slediš i voliš uprkos tome što te mučim i progonim i dušu ti na pamuk vadim. Ne može, Srbi smo mi, i tačka.

Elem, jedan od najvećih zločinaca u istoriji srpskog naroda, napadač na lik, delo i rez Velje Iliča, primerno je kažnjen, mada oštećeni, Veljo, smatra da je kazna preblaga. Nije Velji toliko stalo do nekoliko udaraca, a ne, podneo je on više kobnih udaraca od kosovskih separatista, nego čoveka muči pitanje pravde. Da se ne lažemo: Veljo sumnja da je napad na njega i njegov rez u stvari deo jedne velike i podmukle zavere. Danima su ga, veli, pripitkivali da li je rekao zbogom oružju. Ulazili su mu u intimu i morili ga insinuacijama da li bi pucao u zlotvora. On, poštenjačina, otvorio srce i rekao da oružje drži u kući i da ga nikad ne bi izneo na ulice belog grada. Kad, eto ti – otuđene strukture moći odmah poslale Li Havri Osvalda da na Veljin život stavi tačku. Srećom, pre tačke uvek ide zapeta. Sjeba im Veljo znanje. Ostaje kod prve optužnice. Kako glasi? Strašno glasi. „Znali su“, veli Veljo, „da sam imao operaciju na mozgu – odgovorni pajseri nisu pojašnjeni – „pa su poslali plaćenika da me ubije udarcem u rez od operacije.“ A naručioci, saglasno Velju, odlično znaju da je „rez od operacije“ najslabija tačka u srpskom biću i da je – upamtite ovo budući lekari – „za rehabilitaciju mozga potrebno najmanje tri godine“. Oligarhija na sve to ćuti. Onako, načelno, protivna je genocidu nad Veljom, ali vidi se da su u stvari nezadovoljni neuspehom zavereničkog ubistva. Samo, šta da kažu. Kažu li nismo, majke nam, niko im neće verovati. Kažu li: kenja Velja, ono što je njemu urađeno radio je sto puta, ali je vuk iz koalicionih razloga pojeo magarca, kažu li to – još manje će im se verovati. Ćorsokak, bato. Ćute kao zaliveni. Nikom ne pada na um da istraži misteriju prvog Veljinog stradanja. Da se uđe u trag počiniocima prvog „reza“. O drugim rezovima da i ne govorimo. I da ne uznemiravamo visoke navijače profanim pitanjem: „Kada ćemo rehabilitovati mozak?“