Rođendanska čestitka

 Kao što sam već vaktile napisao o mojoj, takođe dugovečnoj tetki, sama činjenica da neko u stresnoj sredini kakva je Srbija poživi tolike godine svojevrstan je podvig. A još ako – kao što je učinio Puriša – u te godine zađe bistrog uma i vedrog duha, to je, čestnejši savremenici, stvar pred kojom se skida kapa.

Kada sam pre nekih dvadeset pet-šest godina – na Zlatiboru, a da gde drugde – upoznao Purišu, on je već bio stariji nego što sam ja sada, a evo ga danas – mlađi i živahniji od mene. Uverio sam se u to onomad kad smo ono džaba krečili u „Preokretu“ i kada smo se na tom molerskom poslu viđali češće nego inače. Pomalo sam mu zavideo, moram priznati. Prav Puriša kao strela, hitra skoka, što reko Branko Radičević, a ja gotov đuturum, sav iskrivljen, cotav, škart, da kažemo. Kad to beše? Pre dve i po godine. Pa, ljudi moji, tada je već imao osamdeset sedam-osam, a nije ga mrzelo da podrži jednu lepu političku ideju čija bi realizacija – nemoguća misija, nažalost – dokinula ovdašnja trvenja i omraze. Bio je Puriša tokom Drugog svetskog rata svedok razobručenosti tih trvenja i omraza, može biti da je zato podržavao „Preokret“. Bilo kako bilo, voleo sam ponekad da ga pecnem na tu temu kad bih – kako to kažu Čačani – „ćevnuo“ iliti se – kako kažemo mi, Užičani – naroljao. Sklon raspirivanju srpskih podela, znao sam da ga pripitam: Je li, Purke, zašto si otišao u partizane kad je kod četnika bila bolja hrana? Fakat, ćerao je Puriša komendiju, imali su bolju klopu, ali su kod partizana bile bolje ribe.

Eto uzgred, dame i gospodo, razloga zbog koga sam i ja podržavao „Preokret“. Nacionalno pomireni i ujedinjeni, imali bismo u nekom budućem ratu i dobru klopu i dobre ribe. Nego, okanimo se komendije. Nije Puriša, kao mnogi njegovi saborci, posle rata postao društveno-politički radnik, nego se posvetio filmu. Da li zato što je u komitetima bila bolja hrana, a na filmu bolje ribe, to je već filozofsko pitanje, tek – Puriša je napravio popriličan broj dobrih filmova, od kojih se mnogi nisu svideli njegovim bivšim saborcima. Tamo negde, sredinom sedamdesetih, gledao sam u užičkom bioskopu – zvao se a da kako, „Partizan“ – Purišin film „Biciklisti“. Ostavio je snažan utisak na mene. Od „Biciklista“ do „Fame o biciklistima“ bio je samo jedan korak od deset godina. I da ne zaboravim – kad god bi me Puriša trevio na Zlatiboru, u takozvanom Seljačkom Diznilendu, odvodio bi me na stranu i pitao: Je li, more, imaš li para? Nekako sam ih uvek imao (ne ide se, dobro ovo utuvite, u Seljački Diznilend bez para), ali te nepotrošene Purišine pare možda su najvredniji, nepotrošivi kapital koji imam. Srećan rođendan, Purke.