Rok enciklopedija

Glasovnih mogućnosti što se tiče, imalo je u meni štofa, ali mi je tehnika sviranja bas gitare (gitare uopšte) bila – kako mi to Užičani kažemo – ravna Pengovim mudima. Svirati bas i pevati u isto vreme, to je stvar za Stinga i Dada Topića. Ja – rekoh – ne bejah dorastao ni da štimujem instrumente takvim majstorima, a nije mi padalo na pamet da budem samo pevač. Šta da radim sa praznim rukama na bini? A i predrasude. Pevače koji ništa ne sviraju (makar bili i odlični) i sjajne gitariste koji nikada ne pevaju nikada nisam shvatao ozbiljno.

Ruku na srce, izuzimajući gorepomenutog Dada, Vlatka Stefanovskog, mog druga Olivera Mandića i (nešto malo) novog talasa, nikada YU rok scenu nisam shvatao naročito ozbiljno. Čekaj malo! A Točak! Skidam kapu. Veliki majstor. Verovatno najveći ovdašnji. Ama, ču li ga neko da peva? Da ne dužim, da pređem na stvar. Da objasnim zašto nisam ozbiljno shvatao YU i – naročito – SRB rok. Evo zašto: oduvek je, brate, na toj sceni bilo mnogo laganja, foliranja, prenemaganja i palamuđenja. A to je stvar koju rok – čak i kada dobro zvuči – nikako ne trpi. Ako neko ne razume šta sam hteo da kažem, neka pročita biografiju Kita Ričardsa. Sve će mu biti jasno. Ili neka u najnovijem Vremenu pročita intervju sa Džonom Lajdonom, bivšim Rotenom. Takođe će mu sve biti jasno. Taj prika jeste bio panker, ali priča, brate, kao neki ovdašnji profesor univerziteta. Samo razumljivije. Ne ubacuje fraze na srpskom, ako razumete šta hoću da kažem. Nisam li upao u kontradikciju? Pa i Lajdon je samo pevač. Ništa ne svira. Bar ne na bini iliti – according to naši rokeri – stejdžu. Ne svira, fakat. Ali se ne folira i ne palamudi. Foliranti, lažovi i palamudanti na britanskoj (i svetskoj) rok sceni i inače ne prolaze. Tamo, u belom svetu, važi pravilo: ili sviraj i ćuti ili – ako govoriš – govori ono što stvarno misliš i onako kako jeste. Kao što govori i legendarni Lemi, basista i pevač Motorheda. Osim što mi imponuje činjenica da je Lemi savladao veštinu istovremenog pevanja i sviranja basa, imponuje mi i odsustvo svake dlake na njegovom jeziku. Pita ga, tako, neki tamošnji novindžija, a da zašto Lemi rado nosi oficirske bluze Vermahta? Da nije, počem, nacista. Daleko od toga, rekao je Lemi. Ja samo volim lepe oficirske bluze. Kada izraelska vojska bude lansirala atraktivne uniforme, ja ću ih rado nositi. I fakat. Izraelska vojska jeste efikasna, ali se nekako drljavo nosi. Ni general im ne bi prošao jutarnju smotru u JNA.