Sanski most

Čim se parada pojavila na horizontu, jagodinski lordmer se oglasio. Ali nije rekao ništa novo. Za razliku od njega Dačić je osvežio nastup. Neće on više – glagolji Ivica – slati policiju, među huligane, u sumpornu kišu, dok se ne oglase, ovim redom: gradonačelnik, Demokratska stranka i, uopšte, šira društvena zajednica. Koga boli Crven Ban za ustav. Ionako je pisan da bismo u preambuli sačuvali Kosovo. Ni policajni sindikat nije oduševljen septembarskom Paradom ponosa. Ko vele ljudi: dobili ste je jednom, pokazali smo svetu demokratsko lice Srbije, pa ne može to svaki dan. Zasviraj i za pojas zadeni.

Videćemo šta će biti sa tom paradom. Dobra je to prilika za popravni. Prošli put niko nije poginuo. Poruka, dakle, nije bila jasna. Samozvani patrioti tvrde da se „većina naroda protivi protivprirodnoj paradi“. Nemam tačne podatke, a sumnjam da ih i čistunci imaju, ama ja bih da govorim o nečem drugom. U demokratskoj, naime, državi potpuno je irelevantno bilo kakvo raspoloženje stanovništva koje je u suprotnosti sa ustavom. Jeste li dva dana glasali za novi ustav, jeste li na glasačko mesto dovukli bolesnog patrijarha, jeste li se – kada je i to bilo malo – latili lopovluka i u kutije ubacivali fiktivne glasačke listiće – jeste. E, onda poštujte taj ustav, gospodo državnici. Ne možete očekivati od nas, sirotinje raje, da ga poštujemo, ako se vi sa njim sprdate. Ako je nešto ustavom zagarantovano, šta bi dalje imali da na tu temu kontempliraju gradonačelnik, stranke i policajni sindikati?

Toliko o paradi, sada idem na novi most koji je prethodnih dana bio pravi hit. Desetine hiljada ljudi ga prešlo i tamo i vamo, TV ekipe presretale dame i gospodu koja su, moram priznati, nadahnuto govorili o lepoti i važnosti novog mosta oko čijeg se imena lome koplja. Svaka bi politička opcija da ćupriju nazove imenom nekog svog počivšeg velikana. Gospodar je otišao i korak dalje, pa je predložio da most ponese imena Zorana Đinđića i Neše Bogdanovića. Most Zoran i Nenad, ej more! Neko je duhovito primetio da bi to bio omaž Bori i Ramizu. Nacionalniji deo političkog spektra je optirao da se most nazove Draža Mihajlović. Problem do problema. Kladim se, recimo, da Toma Nikolić nipošto ne bi prelazio preko Zoranove ćuprije. Nije ni u Zoranovom bulevaru hteo da stanuje. Ni sa Dražom ne bismo bolje prošli. Nađite mi tog levičara i komunistu koji bi pogazio ideale i zarad uštede od tri-četiri kilometra prelazio Savu Dražinom ćuprijom? Zbog toga su, pretpostavljam, u opticaj pušteni poetski predlozi – lepeza, harfa i proči. Živo me čudi da u pilonu (to inače znači – stub) niko nije prepoznao falusnu simboliku, pa predložio srednje rešenje – Most Crven Ban. Ja ne idem tako daleko. Predlažem srednja rešenja. Most na reci Kvaj. A ako je to isuviše zapadnjački, onda – Sanski most.