Senke nad Nemanjom

… ne bi uključila u javnu raspravu, tim pre što je tema kao stvorena za završetak mini-serijala o pogubnom uticaju Jungove „senke“ na srpsku istoriju i život.

Neću, međutim, na podobije drevnih, penzionisanih zastavnika, seriju kritikovati, nego ću je „na neviđeno“ braniti, zadržavajući pritom onomađašnju ocenu da je u pitanju grandiozni promašaj i težak estetski smrad, koji je, pretpostavljam, u postprodukciji malčice poprskan osveživačem vazduha Pinot noire, što je postupak koji – verujte mi na reč kao čoveku „klozetske metafore“ – smrad čini još otužnijim.

Svoju odbranu temeljim na čvrstom (i sve čvršćem uverenju) da rečena serija naprosto nije mogla (tačnije – smela) biti napravljena bolje, sve da je u nju uloženo neuporedivo više ozbiljnosti pristupa, para i rada; mislim štaviše da bi menadžment i ekipa sto puta gore ograisali nego što jesu (iako, držim, nisu dovoljno), da su nekim slučajem napravili dobru seriju, što, samo po sebi, nije nemoguća misija. Jer, znate, da su radili onako kako bog TV serija zapoveda, to jest da su primenili dobitnu kombinaciju svih uspešnih TV serija, što će reći – red pucačine, red otimačine, red jebačine, a sve istorije, osim (na papiru) srpske, uglavnom to i jesu – tek bi onda bilo degeneka, tek bi se onda digla nacionalna kuka i motika.

Sada se vraćamo na Jungovu senku. Budući da se mi današnji Srbi nemamo rašta ponositi, da se, štaviše, imamo mnogo čega stideti, a da ipak neobično volimo da se ponosimo (poslušajte samo političarske govorancije), serijalni Nemanjin menadžment i ekipa su pod pritiskom senke – da ne bude zabune, Jungove, ne Acine – bili prisiljeni da seriju – ne bismo li se posredno ponosili precima – naprave onakvom kakvom su je (nehotice) napravili – dibidus realističnom, ali ne realističnom u odnosu na prošlost, nego u odnosu na šire shvaćenu „sadašnjost“, na novovekovnu Srbiju, od početka XIX veka do današnjih dana – dakle na državu i narod koji nijednog trenutka nisu uspeli da uspostave bilo kakav kontinuitet duži od 45 godina (period SFRJ), a koji su sada, pred kraj istorije, nameračili da uspostave kontinuitet sa Nemanjinom državom iz XII veka i to na predlošku patriotskih halucinacija Pantelije Srećkovića & Co. Drevni bogoslovi kažu da vrhovni serafim – da ne idemo baš do najviše „instance“ – istoriju sveta sagledava kao jedan jedini događaj i da ponekad – gledajući šta rade nečiji potomci – ume žestoko da kazni pretka. Upravo se to dogodilo ni krivom ni dužnom Stefanu Nemanji.