Sestra Agnes od Križa (9)

Neću – čvrsto sam bio odlučio – odstupiti od principa da mokrim isključivo na mestima namenjenim toj svrsi, makar me eksplozija mokraćne bešike raznela u paramparčad, rekoh, a Stojković reče da je svako uzdržavanje dostojno hvale i da imperativima prirode ne treba povlađivati. Moje se strpljenje ubrzo isplatilo, rekoh potom, ubrzo sam, na razdaljini koja je omogućavala blagovremeno usporavanje i zaustavljanje, ugledao motel, ili pre restoran, koji je čkiljivom neonskom reklamom davao sve od sebe da pod svoje okrilje namami bar nekog od retkih (i sve ređih) putnika. Sačuvao sam obraz, uzdigao sam se iznad slabosti prirode, pomislio sam nakon što sam parkirao auto i posle dvadeset i više godina, ne bez uzbuđenja, kročio u jedan etnički čist hrvatski restoran. Htedoh da poručim kafu, da odem u zahod, da se pomokrim, pa da posle, uz kafu i cigarete pregledam hrvatski tisak, ali se u zao čas setih da nemam ni jednu jedinu kunu.

Imao sam, doduše, nekih pedesetak evra ušivenih u postavu kaputa, ali sam odranije – iz štampe – znao da je zamena evra u kune na neovlašćenim mestima u Hrvatskoj teško krivično delo, a nije mi tog dana bilo do krivičnih dela. Nisam znao šta da radim. Često se nađem u sličnim situacijama i nikada ne znam šta da radim. Da se okrenem i odem, pomislih, to ne bi bilo dobro, to bi izazvalo sumnju jer mi nije promaklo da je kelner koji je za šankom, u polusnu čitao Jutarnji list još dok sam manevrisao na parkingu primetio (a verovatno i zapisao) zloglasnu registarsku oznaku BG na mom rasklimatanom automobilu „fiat bravo“. Da zatražim čašu vode i da pitam mogu li u zahod, to takođe nije dolazilo u obzir, ponos mi to ne bi dozvolio. Situacija se razrešila neočekivanim obrtom, tako što mi je kelner, nakon što sam ga pitao gde mogu promeniti evra u kune, rekao neka ja samo sednem i popijem kafu, drugi put ću platiti, čovek je očigledno video u kakvom sam sosu. Možda je, rekoh, bio etnički Srbin; na tom potezu se još uvek nađe pokoji preživeli, nisu baš svi pobijeni i proterani, svejedno, pomislih potom, gest zavređuje da ostane zabeležen u istoriji kao nešto što nije značajno, ali je krajnje retko. Konačno sam se mogao ispišati, ne propuštajući priliku da na brzinu procenim stanje u restoranskom nužniku, koje je, istini za volju, bilo neuporedivo bolje nego u nužnicima restorana i benzinskih pumpi načičkanih duž srpskih drumova strave i užasa. Predugo mi je, izgleda, dobro išlo, da bi potrajalo, jer samo što sam se rešio jedne nužde, sustiže me druga, još veća, nije bilo druge nego da zasednem na klozetsku šolju da bih ubrzo, ne bez panike, shvatio da me je sustiglo i prokletstvo opstipacije.