Vidim da cenjeni publikum zahteva više napisa o književnosti i sličnim pojavama , pa ću i ovoga puta pisati o umetnosti. Vidim, naime, podigla se ovih dana furtutma oko portreta naših predsednika/ca Skupštine. Razumeo sam da su istorijske ličnosti zdravo nezadovoljne načinom na koji su izobražene, ama nikako da vidim portrete. Negde u pozadini, u skupštinskoj izmaglici, naziru se neki ramovi. Ali ne budem ti ja lenj. Dam se u internet pretragu i eto ti preda mnom čudesne galerije.
Iz novinskih napisa sam razumeo da su portreti loše urađeni, što me nije mnogo začudilo, malo je dobrih portretista. Iako se smatra da je ta tehnika, bajagi, najlakša u slikarstvu. Nije! Najlakše je da smisliš neku visokoparnu priču i da zabrljaš nešto po platnu. I to je, u smislu postmoderne, legitimno. I sam sam u mladosti crtkao po romanima.
Ugledavši portrete ipak nisam mogao da verujem svojim očima. Tu se, zapravo, uopšte ne radi ni o kakvim portretima, pa čak ni onim poludiletantskim koji se već vekovima malaju po morskim letovalištima. Nije to čak ni kič. Ako se stariji sećaju, nekada je na početku Knez Mihailove postojala ulična galerija takvih radova; bilo je toga na prodaju i po vašarima. Niko nikada nije pronikao u tajnu te umetničke škole turbodiletantizma. Ko su bili umetnici. Ko ih je organizovao. Kako su doživeli svoj uspon i pad? To će zauvek ostati tajna.
U zavisnosti od formata, ta su platna koštala (otprilike) između današnjih pet i deset hiljada dinara. Skupštinski umetnik je svoje portrete mnogo bolje unovčio. Oko svega se podigla izvesna buka, ali to je samo obradovalo onog mog vuka koji je – verovali ili ne – od silnog žderanja dogurao do 250 kila. Kako stvari stoje, ostaće ta platna u skupštini do sudnjega dana. Sećate li se onog nesretnog Nikole Tesle na aerodromu. Ista se takva gungula podigla i oko njegovog spomenika, nalik na kantu za smeće sa navarenim sulundarima. I šta? Pitajte vuka. Ili se uverite sami. Ako vas put nanese na zračnu luku.
Nešto se, međutim, ne ljutim na slikara, pa čak ni na „kustosa“ koji je po skupe pare naručio te moleraje. A kad bolje razmislim, nisam siguran ni da slikar Dragan nije u stvari konceptualista. Možda to, kontam nešto, u stvari i nisu portreti nego krajnje realistička slika same srpske skupštine. Naročito od devedesete naovamo. Predsednici i predsednice se s razlogom ljute – niko ne zaslužuje onakve portrete. Ali u celini, Dragan je potrevio „u sridu“. Pljunuta, vuče moj, srpska skupština. A ko ne veruje, neka baci pogled na skupštinsku galeriju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
