Šta su „slobodne zone“, to je već filozofsko pitanje, poput svih pitanja koja u sebi sadrže krajnje eluzivni pojam „sloboda“.

Tokom decenija tumaranja po bespućima srpske povijesne zbiljnosti, spoznao sam svu relativnost koncepta političkih sloboda i uočio neke zakonomernosti. Nije mi, recimo, promaklo da je u Srbiji shvatanje slobode – kako građanske, tako i medijske – tesno povezano sa trenutnim položajem ove ili one stranke/koalicije u političkom sistemu burazerskog samoupravljanja.

Ukoliko se stranki/koaliciji, nazovimo je A – kojoj je stanje građanskih i medijskih sloboda nepodnošljivo dok tavori u opoziciji – nekim slučajem posreći pa se dokopa vlasti (i kantice masti), to, manje-više, isto stanje prekonoć postaje uzorno, „po evropskim standardima“ i pročaja.

Nemojte sad doći u napast pa pomisliti da sam se pridružio horu dežurnih građanskih narikača, uopšte ne, daleko od toga, a evo zašto: zato što srpsko graždanstvo i seljaštvo naprosto ne zaslužuje više slobode. Na čemu temeljim tu tvrdnju?

Evo dokaznog materijala. Danas, Vreme i NIN su, ako mene pitate, po svim kriterijuma slobodni mediji – iako za tu slobodu plaćaju visoku cenu – informisanju, dakle, ne nedostaje sloboda, nego mu nedostaje tiraž (ne smem ni da pomenem brojke) a gorepomenutim glasilima tiraž ne nedostaje zbog pritisaka vlasti (mada i toga ima) nego zbog žalosne nezainteresovanosti istog onog dela serbskog graždanstva i politikanstva koje vapi za slobodom informisanja.

Sad natrag na „slobodne zone“ koje su za mene poprilična misterija. Nisam, doduše, obišao nijednu – niti to nameravam učiniti – ali podozrevam da su mini-cirkuske šatre u Beogradu, a i šire, mesta deljenja upaljača i hemijskih olovaka i ostalih cirkuziranja i da pride uopšte nisu slobodne zone nego – geta.

Takva je moja percepcija tog fenomena, Boškićeva percepcija – ne samo slobodnih – umal grešna mi duša ne napisah „erogenih“ – zona nego i protesta uopšte – sasvim je drugačija. Protesti su – glagolji Boškić – „ostali veličanstvena pobuna građana protiv vlasti Aleksandra Vučića“.

Veličanstvena pobuna je dakle tu, mada je ja ne vidim, sada je samo treba kanalisati usmeriti i na vlast instalirati Triumvirat Fantastikus, koji je, je li, potpisao ugovor sa narodom, pa će promptno nastupiti još jedno „zlatno doba srpske demokratije“, čega se iskreno i pribojavam. Boškić ima i recept kako se protiv pomahnitalog Hulka izboriti vodenim pištoljima. „Opozicija će“ – najavljuje Boškić – „pozvati građane na različite oblike građanske neposlušnosti, poput poziva da ne plaćaju gradski prevoz u Beogradu dok traju radovi u centru grada“. Dobra stvar, fakat, samo šta ako u gradski prevoz uđu ridže?