Slovo unuka zaklanog Srbina 1Foto: Stanislav Milojković

Tokom svih ovih godina ne samo da se nisam oglašavao povodom konkursa za otkup knjiga, nego za rezultate konkursa nisam bio ni zainteresovan zato što je otkup knjiga – iz razloga na koje ne vredi traćiti karakterologiju – mnogo važniji za izdavače nego za autore.

Vukosavljević, međutim, uporno insistira na masovnoj otkupljivanosti mojih naslova – na koju, treba li reći, nemam nikakav uticaj – i insinuira da sada „razmažen“ i nezahvalan kakav sam, osipam drvlje i kamenje na Komisiju za otkup knjiga, što je quid pro quo karakterističan za potuljeno-pokvarenjačku psihologiju koja vidi politički interes/patriotizam ili besmisleni rekord u basnoslovnom povećanju broja naših sunarodnika stradalih u ustaškim pokoljima.

Među kojima se, uzgred, našao i otac mog oca, tako da sam ja u neku ruku unuk zaklanog Srbina.

Ja sam shvatio – i mislim da sam dobro shvatio – da je Komisija inkriminisane naslove predložila za otkup, ali da je popečitelj stavio veto iz istih razloga zbog kojih su torlački virusolozi stali u odbranu srpskog virusa, a Aca Lukas na branik srpskog ajvara.

Znate svi koji su to razlozi.

Preuveličavanje broja zaklanih – i to iz bednih demagoško-političkih-karijernih računica – u mojoj je optici jedva nešto malo manje monstruozno od minimiziranja tog broja, kome, opet, preuveličavanje udarnički ide naruku.

Kako? Evo kako.

Uprkos traljavosti endehazijske administracije, (relativno pouzdane) brojke zaklanih dostupne su svakom ko ima strpljenja da rovi po prašnjavim arhivama.

Sledstveno, kad evropska naučna javnost ustanovi – a ne treba joj ni pet minuta – da je cifra od 700.000 (išla je i do 1.200.000) budalasto apsurdna, onda deo te javnosti (ne sva, slava Bogu) stane razmišljati ovako:

Budući je očigledno (i dokumentovano) da su srpski politički istoričari preispoljne lažovčine, nije li onda logično da poverujemo „istinoljubivim“ hrvatskim istoričarima (ne svim, slava Bogu) koji tvrde da je u Jasenovcu stradalo dve-tri hiljade ljudi, uglavnom Cigana i Hrvata antifašista.

Godinama pišem (i gde stignem govorim) da upornost u sumanutom povećavanju broja stradalih u Jasenovcu – i to u sredini koja nije uspela da prebroji ni stradale u bombardovanju iz 1999 – završava u teško izlečivoj, najverovatnije neizlečivoj, društvenoj psihopatologiji nesposobnoj da zamisli, kamoli da se prilagodi bilo kakvoj normalnosti, ma šta normalnost mogla značiti.

Nadam se ipak da će Vukosavljevićev marš kroz Visoko Dupe biti uspešan i da će još dugo, dugo, administrirati posmrtnim ostacima srpske kulture i informisanja.

Moglo bi nam se, naime, dogoditi ono što nam se dogodilo sa Smajlovićkom – da ga od blata pravimo.