Specijalni saradnik 1Foto: Stanislav Milojković

Pre nego što zađem u sitna crevca, hajde da malčice raščistimo terminološku zbrku iz koje proističu sve ostale druge zbrke.

„Opozicija“ je tzv. generički pojam, što će reći da se u njega može ugurati sve, da sam po sebi ne označava ni nešto dobro ni nešto loše i da se – kad se suzi – odnosi isključivo na poziciju stranaka u političkom sistemu jedne zemlje.

Podsećanja radi, nije zgoreg reći da je i Hitlerova NSDAP poduže vreme bila opozicja, pa je, kad se uspentrala na vlast, napravila pičvajze od kojih svetu i danas trnu zubi.

Ne insinuiram da bi opozicija serbska krenula NSDAP-ovim putem, ali tvrdim da ovakva kakva je ne ide nikakvim putem, da ne kažem da ne zna kud udara, iz čega izvlačim zaključak da ni kad se uspentra na vlast – što će se, da utešim specijalistu, pre ili kasnije dogoditi – isto tako neće znati kud udara.

Ne da ne mislim da Danas nema nijednog čitaoca koji je „simpatizer, član ili glasač opozicije“, nego mislim da su manje-više svi Danasovi čitaoci simpatizeri, članovi i glasači, što bi – sudeći po masovnom nekupovanju Danasa – bio još jedan dokaz o slabosti opozicije da nije činjenice da je Danas, bar dok se drugačije ne naredi, nezavisni list, a ne bilten opozicije, mada ima naznaka da ide u tom pravcu.

Moje je lično mišljenje – stoput podastrto na ovom mestu – da je ova vlast ne loša, nego katastrofalna, ali ta očiglednost – koju nam plejada vejača ovejane suštine svakodnevno nabija na nos kao debilima – uopšte ne znači da i opozicija, ovakva kakva je, nije katastrofalna.

Da sve bude katastrofalnije, vlast uspeva da se efikasno organizuje, za razliku od tzv. opozicije koja ultrakatastrofalno ne uspeva ni da posle silnih natezanja sedne za isti astal a da se ne popičkara.

Opozicija serbska – iz razloga koje ću kasnije podastreti – pokušava da osvoji vlast na isti način na koji vlast pokušava da „odbrani“ Kosovo, dakle slepilom za realnost, plačipičkarenjem i kupovinom vremena koje je odavno isteklo.

Na osnovu napred rečenog (i mnogo koječega nerečenog) izvukao sam zaključak da su se opozicioni stubovi, Đido i Guzijan, plus statisti, plus epizodisti, opredelili za strategiju jaukanja, nemrdanja dupetom i čekanja (da se Visoki strmopizdi), što me je, opet, navelo na primisao da uopšte nemaju nameru da porade na jedinoj stvari koja može prekinuti ovu agoniju – na razbucavanju nakaznog političkog supsistema udbaških marifetluka i burazersko-pljačkaške partokratije.

Ali ne treba specijalista da brine, ova opozicija će pre ili kasnije doći na vlast – a ka će tačno ne znam – pa neka onda uživa u rekama meda, mleka i govana.