Srbstvo i jezikoslovstvo

Otkuda to naglo interesovanje za jezička pitanja i to u publikacijama koje sistematski uništavaju srpski jezik beše mi nejasno sve dok nisam pogledao o čemu se tu radi. A radilo se o srBstvu. Jedan je čitalac pitao Ivana Klajna da li je i zašto nepravilno pisati – kako to Srbende čine – srBstvo umesto srpstvo. Profesor Klajn je to, naravno, potanko objasnio, mada je mogao biti i kraći, pa reći: ne piše se srBstvo nego srpstvo, zato što je ovo prvo (namerna) pravopisna greška.

Nije nepoznato da je moja malenkost svojevremeno imala žestoke zamerke na poslove i dane Vuka Karadžića, ali da se, svejedno, „Vukove“ azbuke i važećeg pravopisa držala kao pijan plota. Jer mi ni u mladalačkim antivukovskim danima (pre trideset godina je to počelo) ni na kraj pameti nije padala na pamet sumanuta primisao – a bilo je dilbera koji su me za i to sumnjičili – da bi azbuku, ovakva kakva je trebalo dovoditi u predvukovsko stanje, iako i danas mislim da je bila čista glupost što je Vuk, zajedno sa nekim vaistinu nepotrebnim pismenima, izbacio sova „JA“, „JU“ i „ŠT“. Hvale Vuka da je pojednostavio pisanje, a vi malo razmislite koliko u našem rečniku ima reči koje na početku, u sredini i na kraju sadrže „JA“, „JU“ i „ŠT“, pa će vam neke stvari biti jasnije. Tek bi restauracija slavjanoserbskog pisma uprskala stvar. Stotine i stotine hiljada knjiga štampano je Vukovom azbukom; one su, praktično, čitavo naše kulturno nasleđe, jer je malo koji hadžija u stanju da pročita bilo šta pečatano pre Vuka.

Neke stvari, međutim, u vezi sa Vukom i dalje mi smetaju. On možda jeste otac srpske pismenosti, ali takozvana Vukova azbuka nije njegova azbuka. Nema sumnje da profesor Klajn dobro zna da je Vuk tu azbuku – lingvisti bi rekli „pozajmio“, ja kažem „ukrao“ – od Save Mrkalja, čoveka koji nije baš najbolje prošao u životu. Ali Ivan Klajn se drži zvanične verzije: „Ne možemo mu (Vuku) međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom.“ E pa možemo, profesore, iz prostoga razloga što je nije zamenio on, nego Sava Mrkalj. Ono jeste, Mrkalj je slova NJ i LJ pisao ovako: n + meki znak i l + meki znak, a Vuk je te meke znakove prilepio slovima i ušao u istoriju. To se, ipak, nije svidelo svakome. Naročito grafičkim radnicima koji su u „olovna vremena“ muke mučili na prelomima. Dugačko bi bilo da vam sad objašnjavam zašto je to tako, konačno, nije ni mnogo bitno. Red je, ipak, da se ponekad setimo Save Mrkalja.