Srpstvo i fudbalstvo

Kako je, uopšte, moglo doći do toga da „orlovi“ prdnu u čabar? Evo kako: fudbal je, bar je doskora bio, jedna od igara. Što će reći: jednom ti zabiješ gol, drugi put zabiju tebi, pa šta da radimo? Znam mnogo fudbalera. A nijedan nije izvršio hara-kiri posle izgubljene utakmice. Niti je, daleko bilo, trebalo. Ali, došlo je takvo vreme i takvi su došli na vlast koji misle da je fudbal produžetak politike i da pomoću fudbala imamo povratiti Kosovo i prevesti Republiku Srpsku u Srbiju i još koješta, šta – pitajte, je li, odgovorne.

E sad, fudbal ko fudbal, lopta okrugla, klizava, teško ju je staviti pod kontrolu, još teže ispunitu želje poltičkog, je li, „vrha“, pa ti tu sudija dođe ko kec na deset. Pojavila se tradicionalna sudijska mržnja prema Srbiji i srpskom fudbalu. Blago nama. Hvala bogu, nikad ne manjka izgovora. Pravila fudbala, idiotske igre da se razumemo, nalažu ovako: odluke sudija su neprikosnovene. So, što reče Milan Panić, možeš da igraš ili ne igraš. Ako igraš, uvažavaš sudijska suđenjja. Ovakva su i onakva, šta da se radi, ali više zapomagati kako je onaj Dinst i duga lista sudija kriva za neuspehe srpskog fudbala, malo je moronski. Zašto bi i kako bi fudbal ovdašnji bio uspešniji od sveopšte neuspešnosti i propasti, opet pitajte gornju adresu.

Kolega Lazanski postavi par umesnih pitanja. Ko i kako finansira srpsko fudbalstvo? Hoćete li reći da FSS (valjda se tako sada zove) namiče dovoljno prihoda od prodatih ulaznica i reklama da u zemlji gde su sve učestalije smrti od gladi, selektora -ma ko on bio – obdari sa 300.000 evra godišnje, a da mu posle „neuspeha“ predsednik FSS zapreti „smanjenjem plate“. Od, recimo, 20.000. Daleko bilo da sam protiv poriva da se đuvegije „igraju lopte“, fala drugu Titu što je ostavio dovoljno lopštaških terena, ali za koji bi Crven ban od ovce, mi koji fudbal manje-više ne volimo, zdušno učestvovali u njegovom finansiranju. Državne đuvegije vele: državni razlog. Nema tih para koje ne treba uložiti u nogometaše koje će „proneti istinu o Srbiji“ i bacaiti „truli zapad“ na kolena i pokazati svetu šta mi, Srbi, možemo. I selektor je sporadično širio istinu o Srbima, a malo zapostavio rad na terenu. Jesu sudije prodane duše, ali onaj gol sa trideset i pet metara, koji jedva uđe u mrežu, nekadašnji golman „Slobode“, dobri i pokojni Mušo, branio je levom nogom. Šta je radio? Potrči dva-tri metra, pa se onda prući i stigne loptu i onda je dobaci (tada dobrom Antiću) da vidi šta će posle sa njom. Bilo je to u vreme kada je fudbal bio igra, a ne nacionalna politika.