Srpstvo i novinstvo

Nije se posle 5. oktobra poradilo na mnogim stvarima koje su vapile za temeljnim promenama. Novinarstvo je, recimo, ostalo isto ili još gore nego za vreme Miloševića na čiju se, ionako preopterećenu dušu, svaljuje mnogo štošta sa raboša dičnih „demokrata“. Pa tako, čitavu deceniju posle oktobarskog prevrata, TV dnevnici – naročito onaj sa „našeg prava da znamo sve“ – traju po četrdeset i pet minuta. Ima li potrebe za tolikim trajanjem? Da li su događaji zaista tako zgusnuti da ne mogu da se cenjenom publikumu saopšte unutar petnaest-dvadeset minuta koliko, inače, u sređenijim državama traju? Ne, nema potrebe! Sve se može reći unutar pomenutog vremena. Ali – Crven ban. TV dnevnici ovde nisu tu da bi nas informisali nego da bi nas indoktrinirali. I dan-danas su to ideološke tribine, krojački saloni realnosti. Još se kamermani, kao u doba realnog socijalizma, motaju po fabričkim halama, još gledamo reportaže sa setvi i žetvi, a – umesto da pijemo mleko koga nema – gledamo mužu krava. Osim toga, Javni servis je ključni faktor teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Ako mi ne verujete, pogledajte vremensku prognozu. Tamo su sve teritorije – i RS i Kosovo – na okupu.

Ni štampane stvari – najbolje će biti da ih tako nazovemo – ništa nisu bolje. Ostavimo po strani dva dnevnika i dva nedeljna magazina – u svim ostalim novinama preovladava rečnik iz devedesetih. U tome se naročito ističe zvanični organ Dobrice Ćosića – Večernje novosti. Uređivačka politika te štampane stvari ne može se nikako drugačije opisati nego kao tendenciozna psihotizacija sopstvenog cenjenog publikuma. Idem tako daleko i tvrdim: da nema Novosti, Ćosić bi ostao bez čitalačke i ideološke baze. U tom poslu, Novosti nemaju nikakve mere, a o obzirima i ukusu bolje i ne govoriti. Elem, u prošlu subotu na naslovnoj stranici rečenog žurnala osvanuo je poveliki naslov SRBIN U OHRIDU TUČEN DO SMRTI. Vešta urednička ruka je taj naslov smestila odmah ispod najudarnijeg, posvećenog furtutmi oko već famozne Rezolucije. Vest je sračunata da svakom poštenom Srbinu čim ugleda naslov udari krv u glavu i da momentalno poželi da krene u rat protiv „Imperije“ i srboubica.

A šta se zapravo krije iza gromopucatelnog patriotskog naslova. Jedan mladić srpske nacionalnosti smrtno je stradao u kafanskoj tuči u Ohridu i to – kako se pokazalo – od ruku i nogu braće Srba. Štaviše, taj SRBIN je imao i ime. Zvao se Dejan Novaković. Uredništvo, međutim, Novosti smatra da Dejanova smrt treba da – bar kao naslov – posluži u svrhu homogenizacije i nacionalnog okupljanja. Da je nesretni mladić poginuo u Beogradu, što mu se isto tako lako moglo desiti, bio bi pomenut samo u dnu ionako prepune crne hronike. Ali činjenica da je umro na „dušmanskoj“ teritoriji bila je dovoljna da bude uvršten među neznane junake. Ali samo kao SRBIN, pripadnik zajednice bezimenih, član kvantuma, ćelija fantomske celine, kolonije višećelijskih organizama u koju nas političke pseudoelite svih ovih godina sve uspešnije pretvaraju.