Srpstvo i ustaštvo

Dođem pred trafiku da kupim novine i cigare, kažem šta hoću, vadim klete pare, kad s druge strane ulice eto ti patriotkinje koja viče iz sveg glasa: „Narode, evo ga onaj ustaša.“ Sa istorijske distance, moram da ispričam istinu. Da Ljušić i Krestić ne ostanu bez podataka. Prva mi je pomisao bila: sad da uzmem onaj mermer čime trafikanti sprečavaju novine da odlete, pa da ga razbijem jebiludi o glavu. Bogu hvala, onaj anđeo što sedi s desne strane, došaputa. „Ne, ne čini to. Nisi ti ovlašćen da vršiš pravdu. Moja je osveta, ja ću vratiti, veli Gospod, smiri se, Basara, spusti loptu, majmune. Uzmi te novine i te cigare i idi, sedi negde pa razmisli. Preispitaj se.“ Šta ću, kud ću, poslušah anđela i svratih u obližnju prčvarnicuu i tu – popih nešto i smirih se – shvatih da ja, u stvari, imam nešto sa ustaštvom. Ne bi me patriotkinja tek tako prozvala. Misli, pričam sebi, fokusiraj se, ne budi lažov, reci ispravnima gde si pogrešio. Šta te je navelo na izdaju?

Motam film, a evo sažetka. Familiju mog oca, Žarka Basare, poklale ustaše, onako sistematski. Otac mi – Žarko – tada jedanaestogodišnji dečak nekako prekostade – da ne bi tako ne bi vi ovo čitali al’ ne bi ništa ni izgubili – i veselnik završi neke, škole, nađe posao, oženi se, napravi sina, tj. mene, al’ napravi ustašu. Aha, kontam ja u prčvarnici, dobar je posao napravio moj ćaća; prošao kroz pakao, pa se od pakla oporavljao, pa se trudio mučenik da napravi normalan život i onda – prosvetljenje. Shvata da sam mu oca, majku, sestre, rođake, ubio ja, sin mu, nekih dvadeset godina unapred. Nisam, naime, stigao da obavim prljavi posao namenjen mi jebiludom, jer se nisam bio rodio. Al’ ustašom se rađaš. Petnaest, dvadeset godina gore-dole, ne baljezgajte. Znamo mi da ste vi ustaše. Znamo, bando, koji ste.

Kako znaju, pripitkujem se ja u prčvarnici? Pa mi onda sve malo po malo dođe iz dupeta u glavu. Ukačih da u našoj zemlji ima jako puno dobrih ljudi kojima su porodične tragedije nepoznatih im ljudi tragičnije nego ožalošćenima. Nedovoljno mi, iz takvih porodica, cenimo našu zaklanost. Ode sve u zaborav da nam nije ćosića, bećkovića i koštunica koji nas nedremano podsećaju na stvari koje se zaboraviti ne mogu. Ni u Tunguziji. Jer – šta? Kažemo li gospodi „život mora da ide dalje uprkos vašim naporima“, onda se gospoda ljute. Uzimamo im ljeb. Ne cenimo nacionalnu akciju. Nipodaštavamo dokaze. A dokazi? Što više mrtvih Srba, pa kad vam mi, bato, lupimo cifre o astal, gledajte vi šta ćete raditi. Jeste da to ne uvažavate, nepravda hara svetom: da nas nije, sve bi obuzela. Sad tu kenjaju da mi živimo, i to jako dobro, od tuđih smrti. Plaćenici. Pa, eto. Tako i ja kao ustaša i ustaški sin preporučujem da sledeći slogan DSS-a bude. „Živelo srpstvo i ustaštvo“. Da bar znam na čemu sam.