Seća li se još ko onog Nemca koji se u krhkoj „Cesni“ probio kroz sofistikovani sistem sovjetske vazdušne odbrane i trijumfalno sleteo na Crveni Trg? Davno je to bilo. I veoma poučno. Trezveniji militarni analitičari su ukazivali da ne postoji stvar poput apsolutne sigurnosti i da neprijatelj obično dođe odonud odakle ga najmanje očekuješ.
Analitičke trezvenjake, međutim, niko nije slušao. Seća li se, nadalje, još neko u kakvoj smo bezbednosnoj psihozi živeli u počivšem SFRJotu? Razvijale se strategije za napad sa zapada, strategije sa napad sa istoka, kovali se planovi o potapanju Vojvodine, te špijunaža, te kontrašpijunaža, te sveopšta budnost, i šta? SFRJotu glave dođoše vojska mu JNA i generalitet koji nas je svakodnevno opominjao da „neprijatelj nikada ne spava“.
Posle 9. 11. lansirana je ideja o globalnoj sigurnosti i međunarodnoj borbi protiv terorizma. Slabo ja stojim sa vojnim naukama, ali mi je antiteroristička kampanja – ili bolje reći histerija – izgledala krajnje sumnjivo. Nosači aviona, avijacija, tenkovi – sve to služi klasičnom ratovanju u kome dve vojske udare jedna na drugu, pa kom opanci kom obojci. Učinilo mi se da su armade iskoristile situaciju da si daju na značaju i da se dokopaju ekstra keša. Ne može im se ništa naročito prigovoriti. Armade su takve, veruju u disciplinu, gvožđuriju i neograničene količine municije. Ni civilne vlasti nisu zaostajale za militarnim. Nastale su sigurnosne frke po aerodromima, svetske udbe su počele da kontrolišu sve i svakoga, na ljude tamnije puti se podozrivo gledalo po terminalima i čekaonicama, svako putovanje je postalo noćna mora i u jednom trenutku mi je postalo jasno da je terorizam dobio rat protiv terorizma. Samo, nisam to smeo da izjavim i napišem, da se ne bih izložio neprijatnostima.
Terorizam, samo mu latinsko ime kaže, računa na strah. I bogme je uspeo da globalno utera strah u kosti. Iz udžbenika psihologije za treći razred gimnazije znamo da iz straha nastaje agresivnost, a iz iskustva znamo da agresivnost mora da se ispolji. Jer, da nije tako, ne bi bila agresivnost nego hrišćanska vrlina dugotrpeljivosti. Mic po mic, agresivnost je počela da se izlazi na površinu i to – iznutra. Teroristi se primirili, ali su stvar u svoje ruke uzeli, da se tako izrazim, domaći izdajnici. Globalno nazvani huligani. Iskoriste neki povod, a povod se uvek nađe, natuku kapuljače na glave, pa krenu u lom i paljevinu. Evo, tradicionalno se hladnokrvna i uzdržana Britanija nalazi u stanju tihog građanskog rata. Daj Bože da grešim, ali sam gotovo siguran da će se britanski primer proširiti i po ostatku Evrope. I to će se nekako pregurati. Ali ostaje pitanje: šta je sledeće?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
