Podugačak je, čestnejši auditorijume, spisak srpskih strahova, ali srećna je okolnost što je, za razliku od neizbežne i svudaprisutne promaje, povod za najstrašniji među njima – strah od pomračenja Sunca – relativno retka pojava. S druge strane, visokorangirani strah od vode ne utiče previše na svakodnevni život jer je vodu lako eskivirati. Hvališ more i držiš se kraja. I miran si. Takođe je srećna okolnost što su temelje prestonom Beogradu postavili Kelti (Huni? Avari?) jer da je po nama – i, da ne grešim dušu, po našim vekovnim zavojevačima, vodomrziteljima Osmanlijama – Beograd bi se nalazio negde oko Kragujevca, na mestu na koje ga je hidrofobični kodža Miloš i pokušao da premesti. Uzmimo primer mog rodnog mesta, Bajine Bašte, koja se tek skorih dana – i to ponajpre zahvaljujući pomanjkanju građevinskog zemljišta – proširila do samih obala krive Drine. Koja je, opet, najpravija baš na teritoriji opštine Bajina Bašta.
Ima tako nekih dilbera koji se zdravo uzibrete kad čuju da sam rodom iz B.B., a da nisam (niti sam ikada bio) ribolovac. Očigledno nisu upućeni u stvar. Ribolovci – i uopšte svati koji se vrzmaju oko vode – u Bajinoj Bašti (a pogotovo u okolini) nikada nisu bili masovni niti su bili na nekoj naročitoj ceni. Osim uoči Velikog petka i Badnjeg dana, a vi pretpostavite zašto baš tada. Tim predrasudama naruku idu i sami bajinobaštanski ribolovci koji su jednodušni u mišljenju da je najukusnija riba – pečeno prase. Nije ništa bolje ni sa takozvanim sportovima na vodi. Evo recimo bajinobaštanski kajakaški klub je pobeđivao i na evropskim prvenstvima, a radi (ako još postoji) maltene kao tajno društvo.
Ali postoji još jedan duboko zapreteni srpski (i bajinobaštanski) strah o kome se malo (ili nimalo) raspravlja u javnosti – strah od rada. Endemska lenjost, cenjeni publikume, to je pokretač srpskog konzervativizma. Mi, Srbi, glagolje „konzervativci“, nismo skloni radu, zato što smo zatočnici „viših, nebeskih vrednosti“ i što „imamo dušu“. Može biti da bih poverovao u tu konzervativnu patku kada ne bismo – kada se ukaže prilika da do njih dođemo bez truda – i te kako bili skloni uživanju u plodovima rada. Zbog toga je takozvani državni posao u Srbiji na velikoj ceni jer u sebi idealno spaja plodove rada i nerad. Sve se nešto pitam, ne leži li možda u tom grmu uzrok saborne nepopularnosti Overlorda Vučića, kome se može prebaciti mnogo toga, ali ne i lenjivost. Neradnička nelagoda se osetila još onomad, kada je Overlord u ekspozeu najavio krvav rad, znoj i suze, ali tek kada je na prvoj sednici vlade Vučić najozbiljnijim tonom ukorio Kori Udovički zbog zakašnjenja od pet minuta, po Srbiji i njenim javnim preduzećima raširio se paničan strah. Ako on tako sa popečiteljkom, kako će tek sa nama – tako su, pretpostavljam, razmišljali konzervativci na (ne)radu u državnim preduzećima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
