Studentska secesija

Budući da sam rođen i odrastao u maloj varoši, mene je problem palanaštva interesovao još od vremena kada sam prvi put pročitao Konstantinovićevo delo, a to što o njemu nisam više pisao, posledica je toga što se nakon briljantne „Filosofije palanke“ o palanci malo šta suvislo može reći.

Ratovi, slom ekonomije, monetarnog sistema i posledično rasulo bili su sjajna prilika za malograđanštinu da se definitivno oslobodi, kako ih ona naziva, „zapadnih vrednosti“ u tendencioznom slepilu nesposobna da u njima prepozna univerzalne vrednosti izvedene iz knjige na koju se tako često i rado poziva – iz Biblije. Upražnjeno mesto univerzalnih vrednosti popunile su mnogo jednostavnije i mnogo manje zahtevne plemenske. Apsolutizacija rodovske relativnosti relativizovala je svaki apsolut. Činjenica da je neko Srbin – pod uslovom da kao papagaj ponavlja nekoliko oveštalih mantri – postala je najviši moralni čin. Sredinom prve decenije 21. veka Srbija je faktički bila više malograđanska nego poslednjih decenija 19. veka, u doba kada su naši mladići studirali na prestižnim evropskim univerzitetima i vraćali se u domovinu da bi je unapredili i izvukli iz orijentalne letargije. Sada imamo potpuno obrnut proces: visokoobrazovana mladež beži iz Srbije kao đavo od krsta, a istraživanja među studentima pokazuju da zabrinjavajući procenat, oko sedamdeset odsto, planira da se odseli u Kanadu, Australiju, Novi Zeland ili bilo koju drugu zapadnu zemlju.

I dok se ovde već čitavu deceniju jadikuje nad otcepljenjem Kosova, niko i ne pominje otcepljenje nekih pola miliona visokoobrazovanih ljudi u najboljim godinama. Lažni patrioti se na to uopšte ne obaziru, jer njihova svetinja – ilovača – ostaje neokrnjena. Isto tako pažnji malograđanske elite izmiče „otcepljenje“ možda nešto manjeg, ali svakako značajnog broja onih koji iz srpskih gradova i palanki hrle u Beograd ostavljajući za sobom opustele varošice, a prestonicu lagano pretvarajući u palanku. To je taj duh malograđanštine o kome govori Konstantinović, neprijateljski i prema svetu i prema duhu. Palanka je, kaže Konstantinović, „čardak ni na nebu ni na zemlji; ni selo ni grad“. A ja bih se usudio da dodam da malograđanština nije geografski fenomen, nego stanje duha koje može opstati samo u perpetuaciji čemera i beskonačnih poraza kojima opravdava sopstveno postojanje.