Što reko Bajaga: naši su voždovi, biseri rasuti po celom svetu. Ka tičice su, još malo pa hiperpokretljivi kao što je svojevremeno bio hiprepokretljiv dunjalukbaškan, naše gore list. Valjda ste dosad savladali osnove turskog, znate na koga mislim. Srećom, voždovi su istovremeno i krajnje delikatni, takoreći snishodljivi u obraćanjima javnosti. Neka im je sila – sudeći po kiselosti državničkih lica – izgleda svima džumle stavila jajca u procijep, pa se sad kako znaju i umeju dovijaju kako da istovremeno i stisnu i prdnu (u čabar). U pravu je Vesna Pešić kada kaže da su se po svemu sudeći čeono sudarili sa realnošću. Odmah da kažem – uopšte ne seirim. Bilo bi to ekstremno idiotski. Radi se, dame i gospodo, o kožama svi nas Srba i drugih naroda i narodnosti bez obzira da li nastanjuju prvu, drugu ili treću Srbiju.
Sve to posledica teškog političkog nasleđa čuvenog Nikole Pašića, a.k.a. Baja, predratnog Čitluk Sahibije, koji je ušao u legendu kao bajagi najsposobniji srpski političar (mada je, ruku na srce, u nekim stvarima bio i uspešan), rodonačelnika pogubne srpske politike koju je – sa mnogo više neuspeha – preuzeo Čitluk Sahibija novog doba. Suština te politike genijalna je u svojoj imbecilnosti i mogla bi se najkraće predstaviti ovako: odugovlačiti, čekati, slati pomiritelne poruke na zapad, istovremeno isti taj zapad opanjkavajući na istoku, a sve gledati kako da prejebemo i jedne i druge. Čekati, dakle, i čekati sve dok se ne dogodi nešto krupno, iz čega ćemo izvući neku vajdu. Uzgred, poslednji puta kad smo se od toga ovajdili bilo je za vreme Drugog svetskog rata, temeljno smo se poubijali između sebe.
Ta politika je, dakle, umrla prirodnom smrću i to u dubokoj starosti od nekih sto osamdesetak (jalovih) godina. Promena kursa je otuda iznuđen potez. Ali je ipak potez. Doskora, fakat, beše veoma lako – apsolvirali smo to onomad – sedeti u udobnim foteljama, u centru Beograda, i do u beskraj ponavljati „ne“ i „neću“. To je, štaviše, bilo na velikoj ceni kod cenjenog srpskog publikuma. Ala im ga je spustio, tako se svako „neću“ komentarisalo. Pokazao je ko smo i šta smo mi, Srbi, sasuo im je u lice da mi ne priznajemo (svejedno šta), tako je u srpskoj javnosti dočekivano svako „ne“.
U međuvremenu smo debelo zaglibili, dame i gospodo, tako da Dačić i Vučić nemaju gotovo nikakvog izbora. Nismo hteli ovo, nismo hteli ono i tako decenijama, sada već i stolećima, pa smo doživeli sudbinu izbirljivih devojaka iz (pseudo)boljih kuća: postali smo džangrizava baba-devojka, narodski rečeno – usedelica. Vidim da se Vučić po novinama vajka da je pred nama „težak i bolan izbor“. Ja mu u toj stvari verujem. Ali pred nama zbog usedelosti, lakih i dobrih izbora više i nema čak ni u teoriji. U tom smislu, Vučiću, stisni zube, prelomi pametno. Samo nemoj govoriti neću.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
