Tačka razmimoilaženja 1Foto: Stanislav Milojković

Piše Teofl da osim divnih sublunarnih kreatura povremeno iznerviram i njega, siguran sam, međutim, da Teofil zna da češće nego njega, sopstvenim pisanijama iznerviram samog sebe. Siguran sam, da i Teofil često iznervira samog sebe. To je sine qua non (u nas klinički mrtve) kritičke javnosti. Onaj ko nije spreman da nešto napiše i da pritom zapuši nos, ko se ustručava da ide uskurac srpskim „svetim istinama“ (svih boja) i srpskim svetim kravama (svih pasmina i oba pola), taj podlegne ready made ideologemima i ubuđalim proserotinama.

Sve to stvara nervozu. Ali šta je loše u nervozi? Nego da ne dužim.“Potpisujem“, što reko klatež, sve što je Teofil napisao na datu temu, sa sve minusima na moj račun, samo se u jednoj tački razmimoilazim, pa ću je danas „elaborirati“, što takođe reko klatež.

Piše na jednom mestu Teofil. „Važilo je za Titovog vakta i za Miloševićevog, a nema razloga da ne važi ni sada: u autoritarnom poretku svaka kritika koja nije prevashodno kritika izvora (ili aktuelne personifikacije) autoritarne moći, a tek onda bilo čega drugog, pokazuje se kao problematična.“

Teofil je od mene mlađi trinaest godina, pa mu „fali“ čitav jedan politički ciklus, ali brzo će on ukačiti da „izvor autoritarne moći“, bar u Srbiji, nije u strukturi „autoritarne moći“, nego u odsustvu bilo kakve održive“opozicione“ strukture i u duhovoj nemoći, neautentičnosti, korumpiranosti, bezmudnosti, potisnutoj autoritarnosti i orijentalnoj lažljivosti srpskih opozicija (svih vremena i boja, osim Đinđićeve) .

Ja sam – nije to sigurno Teofilu promaklo – rađanje Vučićeve digitalne magapiksel imperije povezao sa (prirodnom i zasluženom) smrću analognog, lopovsko lažovskog demokratskostranačkog liberalizma iz koje će – pre ili kasnije – vaskrsnuti autentični demokratski liberalizam . Držim da Vučić svojim činjenjem, a opozicija nečinjenjem (i glumatanjem činjenja) udarnički rade na tome, to jest na zajedničkom odlasku u ropotarnicu istorije.

Teofile, mein lieber, kritika ovakve opozicije istovremeno je i ubojita kritika Vučića, ali i legiona njihovih prethodnika (svih vremena, a sličnih boja). Bitka između narodnjačko-radikalsko-populističke i liberalno demokratske politike u Srbiji vodi se već 170 godina, po pravilu u narodnjačko-radikalsko-populističku korist, ali ne zbog NRP snage i metafizičkih razloga, nego zato što su NRP-ovci oduvek imali muda i mislili ozbiljno, dočim njihovi oponenti nisu.

Sve dok krajem XX veka Zoran Đinđić nije pomislio ozbiljno ( i ozbiljno poradio). Na korak od početka kraja političkog sistema dvošaršijskog pluralizma, obe čaršije su ga udruženim snagama skratile za glavu. Pojma nisu imale – niti imaju – da nisu ubile samo Đinđića, nego i sebe.