Toma, Čerčil, Velja i Bizmark

Projekti će se, bajagi, oročavati i bivati završeni, a znaće se ko šta i zašto finansira. Jednom rečju: zemljom Srbijom će umesto javašluka i murdarluka zacariti transparentnost, rad, red i mir.

Koalicija bi nesumnjivo dobila na ozbiljnosti da se u njoj nekim slučajem našao i Koštunica. Bio bi i on pristao na članstvo u pitoresknom društvu, ali Nikoliću ne pada na pamet da sa onoliko glasova Koštunici dariva premijersko mesto. A to je, opet, minimum ispod kojeg narečeni ne ide. Sa nižeg položaja nije u stanju da preobražava Srbiju i da učvršćuje identitet.

Ne znam kako vama, ali meni ova obećanja zvuče nekako šuplje i prazno. Osim Pokreta snaga Srbije, sve su koalicione đuvegije participirale u ovoj ili onoj vlasti i nisu se, bogme, nešto naročito pokazali. Ne kažem ja da bi ovaj blok koji, bar koliko je meni poznato, još uvek nema ime, odustao od jevropskog puta. Jok, more. Nema skretanja. Idem čak tako daleko da tvrdim da vlada Nikolić-Ilićne bi bila nužno gora od ove koja duboko zakoračivši u 21. vek nije u stanju da obezbedi snabdevanje mlekom. Ali u jedno sam siguran: osvoje li pustolinu u Nemanjinoj, ništa pod milim Bogom neće biti bolje.

Sve da predsednik vlade bude ser Vinston Čerčil, ministar finansija Džon Mejnard Kejnz, a da Bizmarka postave za popečitelja inostranih dela, odgovorno tvrdim – takođe se ništa ne bi promenilo. Možda bi se ministri uglađenije izražavali i uzdržavali se od prebijanja novinara, ali opšta bi slika bila manje-više ista. A zašto je to tako, objasniću na jednoj urbanoj poslovici iz osamdesetih godina prošlog veka.

„Ma kako talentovanog novinara“, glasi apoftegma, „postavio na položaj glavnog urednika 'Novosti', neće biti u stanju da od njih napravi čestitu novinu. S druge strane, ma kakvog partijskog tupsona proizveo u glodura 'Studenta', 'Student' će biti dobra novina, a i urednik će ubrzo okrenuti ćurak naopako.“ Ne pričam ovo da bih nervirao Manju – konačno, ja i nisam autor poslovice – govorim zapravo o nečemu što se naziva „genius loci“. Jednostavno, postoje na putevima neke krivine, ni krivlje ni nezgodnije od drugih, na kojima se neprestano događaju saobraćajni udesi. Ima mesta na rekama na kojima riba „ide“, a ima i takvih na kojima možeš osedeti pre nego što upecaš ribicu. Po mogućstvu zlatnu. E, onda uhvatiš ribicu za gušicu, a ona ponudi da ti ispuni tri želje da bi je pustio. Zadovoljiš se jednom željom i pitaš zlatnu ribicu: „Zašto je Srbija ovakva?“ A ribica kaže: „Mani, čoveče. Bacaj me u tiganj.“