… bezbeli bi stekao utisak da se srpska opozicija – kovarnula, što reko „naš narod“ – i kao da se prenula iz letargije, ali naš bi Marsovac, po običaju, bio u krivu. Nemojte imati iluzija: nije se srpska opozicija prenula iz letargije, samo je letargiji malčice pojačala ton.

Znam da će ovo duboko povrediti osećanja lidera opozicije, ali ne mogu a da ne primetim da je ploča koju je opozicija stavila na stari izanđali gramofon (onaj model sa trubom) ostala ista i da su na njoj iste pesme kao i na neuporedivo glasnijoj režimskoj ploči, samo su refreni različiti, pa tako vlastodržački glasi – aj, kako da On Vrhovni ostane večno na vlasti – dočim opozicionari horski pevaju: aj, kako da smenimo Vučića. Radi upotpunjavanja utiska, naglašavam da se oba refrena pevaju na melodiju bećarske pesme „alaj mi je večeras po volji“.

Pa dobro – mogao bi se neko zapitati – šta ja to imam protiv opozicijine namere da smeni Vučića. Ništa pod milim Bogom, samo podsećam da se (u vreme dok je On Vrhovni bio opozicija) Vučićeva politika takođe svodila na dve reči – smeniti Tadića – kao što se davnih dana politika DOS-a iscrpljivala u pokliču „smeniti Miloševića“, sve dok stvar u svoje ruke nije preuzeo Đinđić, koji je – za razliku od današnje opozicije – dobro znao da smena vladajućeg Janka ili Marka suštinski ne znači ama baš ništa ukoliko se mic po mic ne demontira sistem koji proizvodi svemoćne i bahate srpske vladare bez ikakve odgovornosti.

Koliko vidim – ostavljam otvorenom mogućnost da mi nešto promiče – srpska opozicija (svih boja) i ne pomišlja da bi, osim Vučića, bilo šta u državi Srbiji trebalo promeniti, iz čega izvlačim zaključak da bi, domogne li se vlasti, opozicija nastavila da ide starim putem kojim se lakše (i isplativije) ide i radila isto što i Vučić & Co, samo sa „ljudskim likom“.

Onomad napisah da su majke invencije iz Saveza za Srbiju u izvesnom smislu i retrogradnije od Vučića, koji – bar na rečima i bar za inostranu javnost – radi na rešavanju kosovskog problema, kažem „na rečima“ jer Vučić dobro zna, kao što to dobro zna i opozicija, da bi presecanje kosovskog Gordijevog čvora iniciralo lavinu presecanja mnoštva nezgodnih čvorova dvesta i kusur godina guranih pod tepih (guber?), a onda – zbogom lagodnosti vladanja, zbogom „ratni plenu“, zbogom mnogo čemu što posedovanje vlasti u Srbiji priušćava bez ikakvog napora i bez ikakve odgovornosti.

Videvši da je konkurencija pojačala ton, ton je pojačao i Saša Janković, koji se u sredu oglasio autorskim tekstom u Danasu. I – šta kažem? Kako mi se dopao Jankovićev tekst? Veoma mi se dopao. Stvari o kojima Saša piše pravi su melem za dušu, samo mi se čini da nedostaje jedna bitna stvar – politički mehanizam koji bi Sašine reči pretvorio u dela.